Епископ Методије на Велики четвртак богослужио у беранском Саборном храму: Смирење је најљепши и најсигурнији пут који нам је Христос показао по великој својој доброти
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на Велики четвртак, 2. маја 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Симеона Мироточивог у Беранама.
Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво уз молитвено учешће бројних вјерника.
Ријечима архипастирске бесједе сабранима се обратио Преосвећени Епископ Методије подсјетивши да је Господ на Тајној вечери установио највећу тајну над свим тајнама за које је чуло небо и земља, а то је присаједињење и сједињење у Светој Тајни причешћа Тијелом и Крвљу Христовом самог Бога и човјека.
„То се десило на данашњи дан, а Господ Који је по својој божанској премудрости и предзнању знао све оно што му слиједи и ка чему корача ових дана Страсне недеље и каква је слабост људска и непостојаност на том путу врлине, добра, пријатељства, братства, вјерности, пожртвовања, љубави и сваке друге врлине на коју је човјек призван, Он је као одговор на све то што Му предстоји и ка чему иде показао најдубље своје смирење и спремност да испије ону чашу коју је требао да испије ради нас и ради нашег спасења“.
„Бог Који се сјединио са човјеком у личности Христовој и постао један од нас, Он је на данашњи дан показао својим ученицима тако што им је опрао ноге, чули смо у светом Јеванђељу, кад Му је Петар рекао: Немој Господе мени ноге да переш, нисам ја тога достојан, срамота ме је, а ја бих требао теби ноге да оперем. Он каже: Овако нам треба бити и ово испунити. А он каже: Онда ме опери читавог, не само ноге, сав сам укаљан и недосотјан, а Он каже: Онај који је слушао мооје ријечи и ишао за мном потребно му је само ноге да опере“, казао је Владика, додавши да Господ својим смирењем крајњим показује и учи оне коју Му сљедују како треба они у духу да се поставе према овом животу и према својим ближњима.
„Онај који хоће да угоди Господу нека служи свима и нека свима буде слуга. Кад Господ пере саздању своме ноге, Који је сишао са престола небеског, а то је и рекао оним Јеврејима и старјешинама кад су Га, на исти овај дан, ухапсили и привели стражари заробљеног и свезаног, кад су Му рекли: Реци, ко си ти, Он им је рекао: Сад ме гледате у овом понижењу, а доћи ће вријеме кад ћете ме гледати у слави гдје сједим са десне стране Оца мога. Тада су раздријели хаљине и рекли: Хули на Бога, чини се једнак Њему. Заслужује смрт“.
„Господ је смирењем својим опрао ученицима својим ноге, а онда их је сјео у Горњицу, у једну собу и ту преломили хљеб, раздијелио им и рекао да је то тијело Његово, оно што ми сваку свету Литугију радимо у спомен Његов. Раздијелио им и вино и рекао: Ово је крв моја која се излива за многе на спасење свијета. И онда, причестивши прво онога за кога је знао да Му је спремио издају, да му тиме још једном покаже љубав и на његову издају одговорио је милошћу и љубављу и добротом; причестио га је првог да га тиме освијести, пробуди из таме у коју је Његов ученик запао. А он, узевши Свето причешће, отрчао је у мрак“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Тај мрак, по ријечима Владике Методија, симболички представља стање у коме је Јуда пребивао.
„Господ је онда повео своје ученике у Гетсимански врт и та чувена Његова првосвештеничка молитва у којој се моли, не само за своје ученике, за цио свијет, него се моли за све оне који буду повјеровали ученицима Његовим и Јеванђељу, дакле, за све нас и овдје окупљене, и оне до краја свијета и вијека који буду гредили за Њим. Ученици по својој слабости, сан их је савладао, а то је у пренесеном значењу духовна обамрлост и поспаност, односно без трезвења и будног стања да опажају шта се дешава и шта се спрема. Он их неколико пута буди и говори: Зар не можете, макар, један час са мном пробдјети?“
„Ту показује своју људску природу, гдје у агонији се моли, знајући шта Му долази и шта слиједи, да је дошао час таме непрозирне, моли се: Оче, ако је могуће нека ме мимоиђе ова чаша. Тиме нас учи како ми треба да се суочавамо са свим нашим искушењима и животним проблемима и околностима у које, ходећи кроз овај живот, западамо. Дакле, нека, ако је могуће да ме ово мимоиђе, а ако не, опет нека буде воља твоја. На крају, долази Његов ученик, који га цјеливом издаје и Он каже: Зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега? Онда Га заробљавају и хапсе, а сви Његови ученици који су до тад, поједини, тврдили наглас да Га никад неће оставити, да ће, чак, за Њега живот дати, сви су се разбјежали, а Петар, кријући са Јованом љубљеним Христовим учеником и посматрао из страха са стране шта ће да се деси, јер је изгледала страшна та сила таме“, рекао је Епископ Методије.
Ту силу таме, навео је Владика, у својим животима сви осјећамо и осјећаћемо кад се надвије облак над нашим животима.
„Али, то не значи да изнад облака није остало сунце и да изнад њега није ведро, да треба само сачекати тренутак, молећи Бога да нам да снаге да се, градоносни, црни, смутни облаци који се над нама надвијају, склоне и да их Господ разагна. Петар, кад су га питали: Да ниси ти, чини нам се, видјели смо те, личиш нам на Његовог ученика, да ниси ти онај који иде за Њим и који слуша Његова учења, он у том страху и тој тами, који је осјећао, док је уз Христа и са Христом био, огромну силу и снагу, мислећи да то потиче од Њега а не од благодати Божје. У тренутку одсуства Христовог из Његове близине, а присуства таме и зла он се одмах одрекао Христа и рекао да Га не познаје и не зна ко је тај човјек. Они га још два пута, дакле три пута, питају и испуњава се она Христова реченица кад је тврдио, прије тог доласка зла и таме, да Га се неће никад одрећи, а Христос му је рекао: Неће пијетао запјевати док ме се трипут не одрекнеш“.
„Тако се и збило, и кад је пијетао запјевао Христос се сјетио и пробудио, то је пијетао наше унутрашње савјести који кукуриче и буди нас из обамрлости и духовног сна и таме у којој када базамо радимо ствари због којих се после, кад се отријезнимо духовно, кајемо. И пробудивши се Петар, пренувши се из те таме и сна духовног, отрчао је и побјегао од самог себе, видјевши сву своју ругобу и шта је урадио, отишао је горко да плаче. Ко није имао окорело срце и ко је могао и умио да се заплаче, тај се покајао и постао велики апостол. Не само Петар, него сви они који су Га се били одрекли, а урадили исто оно што сви ми, можда, сваки дан, у неким ситуацијама, у пренесеном смислу, одрекнемо Бога и нашег бића и своје душе и претпоставимо души нешто што је пролазно, материјално, распадљиво и трулежно. Увијек кад се то деси у нашем животу је једно мало одрицање од Христа. Ако не дође оно после горко плакање, кајање, и вапај да се вратимо у Његову близину, коме се то не деси, а Бог ће дати по милости својој да сви дођу у стање покајања, тај на крају западне у безизлаз и беспуће у који је Јуда искариотски запао и какву је црну и несрећну судбину имао. На све своје гријехе којима је обременио своју душу на крају је обременио и највећим гријехом, а то је самоубиство. Све поруке које носи данашњи дан, највећи догађај у Христовом земаљском животу и у људској историји гдје су се апостоли први пут причестили, а онда и сви ми до дана данашњег, двије хиљаде и више година, и до краја свијета и вијека, ако Бог да, да нам је поука да је смирење, као што се на отпусту на Литурији каже, најљепши и најбољи и најсигурнији пут који нам је Христос показао по својој великој доброти“, поучавао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
