Бесједа академика Мира Вуксановића о двјестагодишњици Његошевог рођења
У организацији Матице српске – друштва чланова у Црној Гори, у уторак 18. јуна 2013, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког, а поводом јубилеја – 200 година од рођења највећег српског пјесника, бесједу о двјестагодишњици Његошевог рођења одржао је књижевник Миро Вуксановић.
“Књижевник и дописни члан САНУ Миро Вуксановић, неуморни је састављач прича о ендемичним завичајним ријечима којима је зауставио њихову сјечу пилама урбанистичког заборава. Његова дјела, у првом реду “Семољ гора“, јединствени су лексички „арборетуми“ српског језика. Вечерас ће нам бесједити о Његошу, који је стасавао заједно с Матицом српском, најстаријом српском институцијом културе, чији је био члан и библиотечки приложник“, казао је у уводном слову, модератор ове књижевне вечери, доц. др Душан Крцуновић.
Крцуновић је оцијенио да обиљежавање два вијека од рођења Владике Петра Другог Петровића Његоша “пада у прави час и незгодно доба“. Умјесто интелектуалне еуфорије или помпе која би била примјерена величини националног догађаја, примјетна је атмосферски присутна напетост.
“То је зато што пјесничко дјело Владике Рада својим захтјевним мјерилима затиче наше савременике у противречностима и недоумицама везаним за начин опхођења према његовој баштини. Добра страна те затечености је то што би она могла бити непогрешиви показатељ Његошеве актуелности. Негативна страна те затечености је склоност да се у Његошевој актуелности види неко регресивно историјско кретање, чак декаденција, а не трајни значај његовог дјела. Баш зато је Његошево пјесничко дјело постало актуелније од нашег времена“.
“Тајна Његошевог значаја за савременост је у “актуелности могућег“, у томе што нам он фуриозним епским патосом увијек изнова оживљава затомљено осјећање за цјелину без које нема рецептивности за вишу сврху, идеале и вриједности. Неискорјењиву херојску димензију људске душевности са психодинамичким енергијама епског тимоса – извора људског осјећања достојанства, тежње ка слободи и правди – у новим историјским околностима медиокритетски морал жигоше као митоманију“, сматра доц. др Душан Крцуновић.
Свој доживљај највећег српског пјесника Петра Другог Петровића Његоша, Миро Вуксановић је исказао у бесједи, коју чине два текста, а која се, иако настала у различитим временским периодима, сједињују, чинећи цјелину.
У казивању насловљеном “Његошева два века мука, на оба света“ академик Вуксановић подсјећа на Његошево упокојење које се догодило посљедњег дана октобра 1851. Црногорци га нијесу смјели носити на Ловћен, као што су га, са посљедњег путовања, уз которске стране изнијели. Сахрањен је на Цетињу, јер се није смјело ризиковати да “турски нож мртву главу не посече, да лопови владичанску одежду не однесу, да крст с прсију не скину, да мртав владар не погине, да свак у Црној Гори не буде осрамоћен“.
“То је његова прва сахрана. Чуван је у манастирском камену, на месту свог Светог стрица, у привременој гробници. После четири године пренет је на Ловћен, у цркву коју је за себе смислио, озидао и мирно с равнине гледао. Тако је Његош други пут сахрањен. Мислило се – заувек“.
“Када је пао последњи петровићки династ, песник и краљ који је допустио да Горски вијенац први пут буде у Црној Гори објављен тек на стогодишњицу Његошевог рођења, као да је знао да је Вијенац одавно у глави “цијела народа“, стигла је аустроугарска војска, срушила капелу, раскопала гроб, извадила мошти, ноћу, и однела их на Цетиње. Црњански је описао како је мобилисани Србин сачувао две Његошеве кошчице. Тако је Његош трећи пут укопаван“, истакао је Миро Вуксановић.
Петровићки потомак, краљ Карађорђевић подигао је, према Његошевој капелици, неколико година касније, на њеном мјесту, у истом лику, нову црквицу. У њој су, наставља у својој бесједи уважени књижевник, на најсвечанији начин, по православном обреду, с бесједом владике, који је у наше доба проглашен за Свеца, још једном сахрањене кости Његошеве.
“Када су Црногорци постали Црногорци, када су цетињски одборници с мигањем с вишег и највишег места могли све, изишли су катунски племеници Његошеви, и други с њима, па су још једном срушили капелу (ено јој и сад камења у корову на подловћенским лазинама), преровили раку, извадили мошти и донели их, аустроугарским путем, опет на Цетиње, на песниково пето укопавање“.
“Довели су мајсторе за скраћивање планина, заждили штапин, побегли од мина, дигли хеликоптер и друге летилице, пробили на врху Црквине тунел, у тунелу, усред мрака, поставили неколико стотина камених степеница, поравнили врх на којем је била капела, обурдали низ литице камен и земљу што је зову: гробно место, довукли мештровићки маузолеј, крај њега озидали и гумно, окамењено као и све, изнели фигуру која се мери тонама, која камени уморног и остарелог човека, при земљи, с прекрштеним ногама, загледаног доле, притиснутог великим орлом, све као што није био Његош. Њега у дубоко, у невиђен, под зигуратским камиугаоником, шести пут укопали“, нагласио је Вуксановић.
На два вијека од када је стигао међу своје, када су његови Црногорци, истиче уважени писац, постали још више Црногорци од оних који су прије четрдесетак година умјесто цркве дигли проклету гомилу без крста, најумнији српски пјесник исту муку мучи као некад док је горио за Лесендром и за Црквином.
“Заокружена су Његошева два века мука, на оба света. Ружење као да је тек почело. Никад такво и никад толико. Како ствари црногорске и околне иду, Његошу ће се муке све више умножавати, све више ће пизму и неукост на њега приносити. А што грдње к Његошу буду неправедније упућиване, то ћемо га чешће гледати како се уздиже – и над својом капелицом и над нама“, поручио је Вуксановић.
У бесједи под насловом “Крст Обрадов више Горе Црне“ он је казао да је у наслову прва ријеч крст. Та ријеч, наставља књижевник, има четири слова, као што крст има четири крака, као што свијет стоји на четири стуба и отвара се на четири стране. Као што је јеванђелиста четири и толико ријека у рају.
“Број четири наговештава главни знак над овом причом. Развила се из Горског вијенца, из стихова које говори Обрад. Име му се равна с глаголом обрадовати“.
Како је Његош, запитао се Вуксановић, био животно повезан с Острогом, Ловћеном, Комом и Скадром који се помињу у Обрадовом крсту над Црном Гором?
“Под Ловћеном је Његош рођен. На Ловћену, на Црквини, подигао је своју гробну капелу. Под Ловћеном га је закалуђерио игуман Острога. Црногорци су почели да љубе Његошеву господарску руку по заповести игумана Острога. За архимандрита је Његоша рукоположио призренски владика Хаџи-Захарија. То је било на острву Ком. А Ком се налази у језеру на чијој обали је Скадар, по којем је цело Скадарско језеро названо. У песниковим кретњама имена су и иста и померена, а у пространој поетској ведрини сва су и на свом месту и у Обрадовом крсту“.
“Да ли се могу четири Обрадова певања саставити у нарочит крст, како би тај крст био постављен, како би се у њему Његош препознао, како би крст светлилом покрио Његошеву Црну Гору и који би за лозинку били стихови у сваком од четири крака у крсту од десетараца? Могу се четири Обрадова певања лако саставити у крст. Пре тога ваља опет погледати небески призор у којем су две муње:
Једна сину од Кома к Ловћену, друга сину од Скадра к Острогу, крст од огња жива направише.
Ту је централни разлог за овакво причање, и тумачење, јер одавно мислим да је баш ту сажета средишна идеја Горског вијенца. Када се отвори мапа Његошеве Црне Горе, обележе њене тадашње границе и саставе песмом назначени правци, засија над државом-зависницом вековима сањани крст. Тада више није “луча тамом обузета“, појашњава Миро Вуксановић.
Он истиче да Обрадов крст од стихова и од историје, “стоји на Ловћену, на Црквини, врхом досеже Ком на 2484 надморска метра који се већ сами деле са четири, десним краком, танко и невољно, у страху због откршћавања, окренут је према Скадру, а левим краком, најлепшим и најобрадованијим, утврђен над Острогом“.
“Под спеваним крстом свинула је сва Његошева Црна Гора. У Обрадовом крсту је Његош: Србин, Песник, Господар и Владика. И данас је крст Обрадов више Црне Горе. Али, једни га виде какав јесте, а други то не смеју да кажу“, закључио је академик Вуксановић.
