Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: „Таворска свјетлост је присутна у нашем свакодневном хришћанском животу“

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у петак, 9. марта у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу предавање под називом “Празник Таворске свјетлости“.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

Излагање Преосвећеног Епископа Јоаникија пред поклоницима духовне ријечи у Никшићу, било је посвећено Светом Григорију Палами, великом бранитељу православне вјере, човјеку огромног знања и дубоког религиозног искуства, који је исихазам, као духовну дисциплину, формулисао у теолошко учење у 14. вијеку.
Велики и Часни пост устројен је тако да током седам недјеља, колико трајe Васкршњи пост, Црква Божија са вјерујућим народом прославља седам великих празника. Прве недјеље је био празник Светих Икона, у спомен побједе иконопоштоватеља над иконоборцима током оне велике и неизвјесне борбе, која је трајала око 150 година, казао је на почетку свог предавања Његово Преосвештенство владика Јоаникије, додајући:

“Та расправа је изазвала велику кризу у Цркви и када је трвење савладано, као када се организам избори са неком тешком болести, дошло је до растерећења и установљен је празник Недјеље Православља и Светих Икона, када се на богослужењима чита Синодик православља. Тај текст је теолошки веома поучан и дубок, и помиње побједу, коју је Свети Григорије Палама извојевао са светогорским монасима и онима који су бранили прави духовни опит, бранили богословље опита од ученог богословља. Захваљујући томе што су заступници живог доживљаја Бога, живог доживљаја вјере нашли таквог бранитеља вјере, човјека са дубоким духовним потенцијалом и религиозним опитом Светог Григорија Паламу, који је, као учени монах, али монах од правог духовног искуства, одбранио монашко искуство и опит, кроз то он је одбранио и православље“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

Говорећи о личности Светог Григорија Паламе, Владика Јоаникије је подсјетио да је он био савременик са нашим царем Душаном, са којим се сретао неколико пута на Светој Гори. Није позната садржина њихових разговора, али се претпоставља да је цар Душан, знајући колики углед и утицај Свети Григорије, као теолог има међу монасима, желио да га придобије за идеју обједињавања царства у које би ушли Грци и остали византијски свијет.

“Познато је да су хиландарски монаси подржавали Светог Григорија Паламу током сукоба који се десио између монаха и једног ученог монаха, родом из Калабрије, који, долазећи из западног свијета, није разумио монашки подвиг. Варлаам Калабријац је био изузетно образован, посједовао је добро класично и релативно добро теолошко образовање, али то је било оно учено богословље, које није, истовремено, подразумијевало и опитно богословље. Његово учење и његови напади на монашко светогорско искуство, изазвали су велику кризу. Успио је да придобије, додуше, мали број монаха светогораца, а присталице је нашао и међу школски ученим епископима у Цариграду, на Кипру, у Антиохији.“

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

“У тој напрегнутој теолошкој борби Свети Григорије реаговао је веома брзо. Он је са светогорским монасима саставио један акт, саборски акт монаха Свете Горе, Светогорски саборски Томос, који је издат 1351, али с тим није све завршено. Од великог значаја је што је Свети Григорије Палама изложио своје теолошко учење, које је било, потпуно, у сагласности са Библијом, са Светим Писмом, са вјековним духовним искуством, али и са свјежином монашког, светогорског искуства, духовног искуства којим се стиче свјетлост и милост Божија“, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Он је додао да се Свети Григорије у свом учењу често позивао на догађај Преображења Христовог на Гори Таворској, када је са Христовог тијела засијала вјечна, нестворена Божија свјетлост. Управо је овај дио Паламиног православног учења био разлог што је предавање у Никшићу, током друге недјеље Васкршњег поста, понијело наслов “Празник Таворске свјетлости“.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

“Свети Григорије није помињао Христово преображење као догађај који је од значаја само за Цркву, као један празник, него као нешто што се односи и на наш хришћански живот. Ако је из Христове људске природе, Христовог људског тијела засијала Божија свјетлост, вјечна и нестворена, ако се преко Његовог тијела пројавила слава вјечног Логоса, Сина Божијег онда је, људско тијело, људска природа, цјеловита људска личност, која садржи душу и тијело, причасна вјечне и нестворене свјетлости Божије. Она може да се настани у сваком вјерујућем човјеку, по милости и благодати Божијој. Овим је Свети Григорије одбранио теологију о човјекољубивом Богу, Који се оваплотио и дошао у овај свијет, а одбацио теолошко учење о Богу као самотворцу, Који је трансцендентан, недодирљив и нема много везе са нашим свакодневним животом“, рекао је Преосвећени Владика и наставио:

“С друге стране Свети Григорије је оповргао лажно духовно искуство по коме је молитва само умна активност, која се врши на тај начин што се воља и осјећање потисну до мјере мртвила, јер тијело као смета молитви, оно није учесник молитве. По тој логици, тијело не може да буде причасно Божије благодати, него, евентуално, ум и то само у неком односу дивљења према величанству Божијем.“

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

Само личност од живог опитног искуства и развијеног теолошког ума, какав је био Свети Григорије, могао је, према ријечима Владике Јоаникија, у тој расправи да изиђе на крај са Варлаамом Калабријцем, теологом који је посједовао привид побожности, привид православности. У своје вријеме он је побијао, чак, и неке јереси и био познат као бранитељ православља. Међутим, на дјелу, у самој ствари, показао се као јеретик, казао је Његово Преосвештенство.
“Да ли је Свети Григорије бранио само монашки опит – не. Бранио је изворно, библијско хришћанско искуство, бранио је православну теологију, али је бранио и православну антропологију. Његова борба је била борба за правог, живог Бога, Који је Бог откривења, Који је дошао у овај свијет, Који се оваплотио, са нама сјединио да би нас, преко своје људске природе, својим дјелом, својим Крстом и васкрсењем узвео до те славе да се, по благодати Божијој, изједначујемо са Богом, не по природи, него по благодати. Та благодат се доживљава као Таворска свјетлост, као животворна свјетлост, која је засијала из Христовог људског лица на Гори Таворској, не зато што је Господ имао потребу да нас засјени својом славом, него да нам открије ону славу коју насљеђују хришћани у Цркви Божијој и која вјечито прожима и покреће живот Цркве.“

“Зато нас празник Недјеље Православља, на неки начин, подсјећа на празник Преображења Христовог. Преображење је празник Таворске свјетлости и због тога што је Свети Григорије развио учење о Таворској свјетлости, која је присутна у нашем свакодневном молитвеном хришћанском животу, која просвјетљује, не само наш ум него и наше мисли и осјећања, ову недјељу можемо назвати празником Таворске свјетлости“, закључио је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

Према ријечима Његовог Преосвештенства Свети Григорије Палама је човјека сматрао цјеловитом личношћу у којој су сагласни душа и тијело. Човјек, по мишљењу Светог Григорија, не само душом, него и тијелом, има могућност општења са Богом, а што је на темељу Христовог оваплоћења, јер је Господ Исус Христос, указао је Владика Јоаникије, почаствовао својим оваплоћењем нашу природу, обожио је и просвијетлио и на такав начин сви имамо могућност обожења.

“То је и био циљ доласка Божијег у овај свијет и то не циљ, који је накнадно Господ устројио, него предвјечна Божија замисао од почетка, прије него што је свијет створен. Свети Григорије није заступао мишљење да тијело смета молитви, него да молитви смета гријех, лоше мисли, лоше душевне и тјелесне навике. Човјек цијелим својим бићем треба да учествује у молитви, умом, срцем, осјећањем, чулима и тијелом, што је једино могуће спојем духовног подвига између ума и срца. Код њега је, као и у Библији, центар људског живота срце, али не срце као физички орган, него као орган преко кога се добија Божија милост, а који је центар и духовног и физичког живота. Познавао је човјеков физички састав и улогу срца у физичком животу, али је суштина у томе да је он открио шта људско срце, као духовни орган, значи у човјековом духовном, хришћанском животу, у опитном животу вјерних“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

У свом предавању он се осврнуо и на исихазам, теолошко учење које је, са својим ученицима, формулисао управо Свети Григорије Палама. Исихазам, као духовна дисциплина настао је много прије и подразумијева теолошко учење, православну, библијску, светоотачку теологију и богословски духовни опит. Тај спој православне теологије и православног опитног богословља, који постоји у исихазму, обиљежио је православље од времена Светог Григорија Паламе, па све до 20. вијека, а интересовање за Паламино учење и за духовни опит, и данас је присутно и веома примјетно код монаха исихаста на Светој Гори, запажа Владика Јоаникије.

“Исихазам се као један пламен, као нека свјетлост православне вјере, пренио и у Бугарску, Русију, Србију и цијелу Византију, цијели византијски свијет. Сав ослоњен на изворно хришћанско искуство, исихазам представља синтезу православне теологије и православног опита, што је, као духовна обнова, било од великог значаја за све православне народе, јер су Грци, Бугари и Срби врло брзо, послије тог првог покрета исихаста потпали под турско ропство. Исихазам је била она снага која је православне народе одржала у вјери православној и зато је улога Светог Григорија Паламе у цијелој историји Православне Цркве тако велика, а значај овог покрета, који се као огањ проширио кроз сву нашу историју до дана данашњег, од пресудног значаја.“

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

“И у српском народу, нарочито, од цара Душана до Светог кнеза Лазара, који је имао то дубоко сагледавање садашњости и будућности, који је широм отворио врата своје државе монасима исихастима, и тиме, можда, направио тако велико дјело које, по свом значају можемо да упоредимо са Косовском битком. Тада је српски народ био духовно оснажен и освјежен новом снагом и утврђен наново пред великим страдањима у вјери православној. Током читавог турског ропства то огњиште вјере одржава се и проширује, а тај пламен је захватио и просторе Црне Горе, мада ми тога нијесмо довољно свјесни“, указао је Његово Преосвештенство Г. Јоаникије.

Исихаста је био онај старац Никон Јерусалимац, који је долазио у манастире Врањину, Бешку, Старчеву горицу и дописивао се са Јеленом Балшић, која је и сама, пред крај живота, све више урањала у духовни опит. Пламен исихазма ширио се од скадарских манастира, па су бројне наше светиње биле захваћене тим духовним огњем. Те мале монашке заједнице, које су живјеле повучене, потискиване су доласком Турака и оне почињу да се настањују у пештерама. Тако је настала Острошка пештера, у којој се посветио Преподобни Исаија од Оногошта, претходник Светога Василија Острошкога. Велики исихаста је и Свети Стефан Пиперски, млађи савременик Светог Василија Острошког, а евидентан траг оставила је, свакако, и династија Петровића, међу којима, нарочито, Свети Петар Цетињски, велика историјска, духовна и црквена личност, Светитељ Божији који је на плећима носио бреме свог народа. Дубоку везу са исихазмом као искуством које се преноси и са којим се човјек посвећује својим духовним подвигом, имао је, преко свог стрица и најранијег учитеља Светог Петра Цетињског, и Петар II Петровић Његош, закључио је владика Јоаникије.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe