У уторак, 27. јануара, на празник Светог Саве, првог српског Архиепископа, одржана је Светосавска академија у Сали Центра за културу u Плужинама.

Академији коју традиционално орзанизују Црквена Општина Плужине и Центар за културу Плужине присуствовали су поред бројних мјештана Плужина и свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке као и представници оптшине Плужине.

Све присутне је благословио и празник честитао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије, коме је ове године повјерена и Светосавску бесједу.

На светосавској свечаности коју су водили Жељко Вуксановић и Тара Грубач учествовали су: Црквени хор и ученици вјеронауке при храму Светог Патријарха Макарија српског у Плужинама, женска пјевачка група "Љубинке" из Љубиња, млади гуслар Данило Божовић као и пјевачко друштво "Свети Сава Орах" из Плужина.

Након свечане академије пререзан је и славски колач у славу и част Светог Саве, а најмлађима су подијељени и празнични пакетићи.

Бесједу Митрополита Методија преносимо интегрално.

„Изабрани од Цара силâ, Господа Исуса Христа, и, благодаћу призвани од краљевскога рода у монаштво и архијерејство, први светитељу Српске Цркве, богоносни оче Саво, допусти нам да Те хвалимо са љубављу од Бога дарованог нам пастира и учитеља…“
(Кондаком 1 Акатиста Светом Сави)

Припала ми је част да будем данас овдје с вама на Савиндан и да са вама подијелим радост непролазну данашњег светог Празника јер Свети наш отац Сава свом својом душом и свим тијелом својим постаде храм Духа Светога. На једином Путу који води у живот он истински ревноваше за спасење свога отачаства, трајно погружен и одан Љубави Божијој и роду своме. И све ово и више од тога учини, а нама дјеци својој даде свету обавезу и дужност да и ми тако ревнујемо и отачаство небеско собом градимо у славу Христову и славу највећег неимара богочовјечанске православне културе у нас - Светог Саве.
Одабран од Бога, дарован и руковођен, Свети Сава је крајеугаони камен нашег духовног и националног бића. Он сам и цијело његово дјело духовни је и историјски темељ наше цркве и трајно подсјећање да се духовни идентитет темељи на личном обећању и завјету као потенцијалу за преображај у љубав која је предуслов како личног, тако и колективног живота и опстанка. Христоцентричност Светог Саве којом нас је задојио и подигао, спасавао и градио, и у изабране народе убројао, дала нам је Обећану земљу и завјет/обећање/савез с Богом на који је позван сваки Србин у свим временима.
Послије Светог Саве и светог цара Лазара тај Свети косовски завјет новог и најмоћнијег носиоца налази у Његошу. У концепту литургијског времена свете стварности и свевремена, Косовски завјет је истовремено и завјет Светога Саве и завјет Светог цара Лазара и Његошев завјет. И сваког оног који „од Косова више није Србин по рођењу него по опредјељењу „за Косово“, тј. за Царство Небеско“, како вели Жарко Видовић.

Нека буде што бити не може!

Никад и нигдје нисам у књизи наишао на тако страшну Ријеч. Ријеч већу од смрти, спрам које и сама смрт чини се споредном. Јер ова, наоко, синтагма једна је Ријеч. Страшна Ријеч попут ’страшне мисли Обилића’, страшног анђела Рилкеа. То је ријеч која се пише великим словом и слуша стојећи, као химна, јер она огњем и мачем васпоставља вертикалу у нама и у трену одсијеца све заблуде, све калкулације, сва лутања и обмане, сва рашчовјечења и тражи човјека. Човјек се кроз њу објављује и улази у људе, ушавши у Ријеч „Нека буде што бити не може“.

Без тог парадоксалног игнорисања стварности, душом и очима упртим у Вјечност, без тог чудесног позитивног нихилизма који немогуће у Могуће преобрази вјером, не би било ниједног од нас, „изабраног цвијета“ „слободног народа“, како је говорио Св.Петар Цетињски. Вијековима овдје по голом камену туче и пјева гола вјера док се у човјеку не пројави Искра Бесмртнога огња. Без те спремности на умир, одмах и сад, не би било ниједнога од нас, не би било бедема злу, ниједне мисли добре, нити пјесме. И управо је Његош сишавши до најдубљег смирења и успевши се вјером до Љубави и Ријечи, сагледао проживио и изразио тај чудесни позив, услов за регрутацију у људе, по ријечи његовој:

„Нека буде што бити не може“.

Својевремено Љуба Ненадовић био је немало изненађен сусревши се очи у очи са живом силом Косовског завјета у Црној Гори. Видио је ту чудесну камену оазу оприсутњене традиције у којој се живи, мисли и говори изван и изнад видљиве стварности. Видио је свијет неке друге, паралелне стварности, управо попут оне у епским пјесмама. Видио је људе у тој пјесми. Једнако, и мушко и женско, чак и дијете, како се болно у себи распиње под клетвом историјском која „лафе“ претвори у „ратаре“ док им душу непрестано прикива рајинска стварност на крсту обилићевске мисли.

„Ова драма почела је на Косову“, вели Иво Андрић пишући о Његошу. „Нека буде што бити не може“ Косовски је завјет којим је Његош живио и кроз који је свијет разумијевао. Косовским је завјетом Пјесник откључавао тајну свете српске историје и на њему је подигао славу, наду и достојанство национа српског. Његош је у Косовском завјету ишчитао откровењску тајну која је раздијелила као мачем историју од Истине и открила да је једино постојање и трајање заједнице њен духовни континуитет који је и духовни идентитет. Друге историје нема, друго су све геополитичке бајке и злоупотребе историје за нове преваре и страдања у временима свим.

Свака прича о спољашњем увијек је земаљски одраз и огледало небеске борбе. Тај историјски сукоб нација, вјера, Истока и Запада, то крвавога ропства уточиште – то је био раст. И само у расту духовних висина сусрећемо се с братом с друге стране крвавога зида у Карађорђевој, оној и овој Србији и Његошевој, оној и овој Црној Гори. У висини и мјери свога раста бивамо једно и велико, народ стасао до вјере, пјесме и Ријечи, велики Божији народ. Јер, Косовски завјет који вели „Нека буде што бити не може“ исти је један једини небески океан у ком се душе српског народа крштавају и завјетују у име Христово. И зато смо браћа и зато смо једно. Кад смо у Христу једно.

Има још једна пјесма која је цијела једна Ријеч: „Царе Лазо, честито кољено, коме ћеш се привољети царству“.
Опјева пјесма одговор који унапријед зна, пјева о Крају царства српскога, а исповиједа вјеру у Христа Спаситеља. Провјерава се и утврђује љубав светосавска посијана у српском роду док Свети завјет Христу крвљу исписују цар српски и витезови српски, остављајући земљу и народ свој Богу на старање и молитвама заступника рода свога пред Господом Светога Саве и самој Српској цркви. И никада и нигдје нисам наишао на тако страшан завјет рођен од Ријечи, пројављен на Косову гдје се до данашњега дана крвљу завјетују Обилићи. И ова се Ријеч пише великим словом и слуша стојећи, као химна, и она огњем и мачем васпоставља вертикалу и у трену одсијеца заблуде, калкулације, лутања и обмане, сва рашчовјечења и тражи човјека.
И ова Ријеч већа је од смрти, спрам које се и сама смрт чини споредном. Страшна је то мисао Обилића као што је сваки анђео страшан, као што је страшан мач љубави Христове који је ранио срце принца Растка и одсјекао га од пролазног свијета и завјетовао на непролазну и безобалну љубав Божију која ће се преко оца нашег Саве излити на цио српски род и на све српске вијекове.

То Растково знање Христос је називао „откровењем“, јер је само Отац Небески такве скривене и непознате тајне могао открити блаженима путем божанске благодати. „Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима“. И назива га „сином Јониним“, сином оца свога по крви, но у наставку вели: „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“.

Христос и Саву награђује попут Петра пошто се завјетовао и исповиједио Га као Сина Божијег. Господ говори да ће ово исповиједање које је изрекао Петар бити темељ онима који вјерују, тако да ће сваки човјек који жели да сагради дом вјере поставити као темељ ово исповиједање и ово завјетовање. Завјет је обећање, када човјек пред самим собом и пред Богом добровољно узима на себе одређене обавезе. И коначно, завјете не даје само човек, већ и Бог.

И као што је Његошева мисао неодвојива/иманентна Косовском завјету, једновремено и једносуштно је Косовски завјет неодвојив/иманентан Светосавском, Православном и Хришћанском завјету и савезу Бога и човјека. Христоцентричност српске историје и српске духовности потврђује и наша стара епска пјесма о Пропасти или крају царства српског, а која је тај назив понијела тек у 19. вијеку. На Косово уочи битке стиже писмо Мајке Божије Цару Лазару и подсјећање на обећање дато, на Свети завјет светосавски.

Полетио соко тица сива
од светиње - од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
веће био светитељ Илија;
он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице,
- однесе је цару на Косово,
спушта књигу цару на колено,
сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству.

Овдје се поново потврђује тај тврди духовни континуитет од Јерусалима до Косова који нас подсјећа гдје је наш коријен и наш темељ и наша нада. „Ја посадих, Аполо зали, али Бог учини да порасте“. То је залог и насљеђе светосавско, то је Косовски завјет који се градио на Новом Завјету, као новом уговору /савезу између Бога и човјека, према којем човјек, искупљен од првородног гријеха добровољном смрћу на Крсту Господа Исуса Христа, као Спаситеља свијета, прелази из ропског у синовски однос слободе и благодати (Гал 4,4-6) добивши могућност да постигне морално савршенство неопходно за спасење.

Одговор на Свето писмо које Мајка Божија шаље преко Св. Илије Св. цару Лазару је Косовски завјет из кога је у своје вријеме поникла и смјела Његошева Луча као најкраћа и најсажетија формула Косовског завјета у Новом вијеку, али и цио народ српски, Српска црква и држава српска.

Светосавље нас учи, а пјесма подсјећа, да је наш духовни коријен и духовни континуитет на самом извору хришћанства. После хиротоније и увођења у чин архиепископа у Никеји 1219. године, Свети Сава богослужбено живи и стасава на Светој Гори, проводи вријеме и у Солуну, Константинопољу, Никеји, а околности су драматичне и тегобне за православне хришћане на Истоку. Видјевши времена зла и искушења која долазе Свети Сава тада чини својеврстан и оригиналан заокрет када епископска сједишта не везује за велике и главне градове тих области, већ за одређене манастире. Манастири српски постадоше једине лађе спаса развејаном српском народу у бурним временима. Мудри отац Сава урадио је најпрече, поставио темеље духовне историје српског народа и без обзира на земаљске историјске токове, ломове и промјене које неминовно долазе, дао нам је крст у руке да се спасимо.

На Спасовдан 1221. године у Жичи на сабору христијанске црквене и мирске господе, гдје Свети Сава на Литургији пред Богородичиним колом сабраног народа око цркве, изговара Жичку бесједу и први пут изриче Завјет који постаје темељ српске заједнице којим се конституише нација као завјетна заједница. Тиме Светосавски завјет постаје православни културни образац којим је створена нација као аутокефална Црква јер Светитељ наш закон Божији испуни безостатно и би од Бога изабрани и завјетовани законополагатељ.

И то је тај први завјет, Завјет Светога Саве који је темељ, садржај и смисао историјске свијести Срба. Припадност том духовном Израиљу, који прихвата вјеру у Сина Божијег - Исуса Христа, и Његово првосвештенство по реду Мелхиседекову, не изражава се по тјелесном наслеђу, него по обећању (Рм 9,6-8). То нам наслеђе, уосталом, трећи носилац Косовског завјета, владика Раде у уводном пјевању, Посвета, од 200 стихова у Лучи Микрокозми, говори и гдје коначно бива јасно шта је то Небеско царство у које Косовски завјет позива светог цара Лазара, Косовске јунаке и српски народ као духовну националну заједницу.

Завјет је и брига Цркве за народ који је на Косову пољу 28. јуна 1389. страдањем цара Лазара остао без државе коју је створио велики жупан Стефан Немања. Завјет Св.цара Лазара његован Црквом, а уобличен Пећком патријаршијом у периоду 1557–1766. године као Косовски завјет у складу је са јеванђелском љубављу да се лично спасење постиже службом људима у своме отачаству.

Овом духовном револуцијом Свети Сава постао је отац нације која није стварана државом, политиком и ратом, већ је литургијска творевина расплетена на парохије и епархије са манастирским сједиштима. Тиме чувари нације постају манастири, монаси и монахиње, а разумијевање завјета неодвојиво је од литургијског живота и трагедијског искуства осјећања слободе и достојанства Личности човјека као индивидуе. То није простор Земаљског, већ Небеског царства Ријечи Божије, једног ширег и несагледивог простора умјетности и стваралаштва који се непрестано потврђује обећањем и завјетом, давањем ријечи у цркви пред Богом.

У том смислу трајање српског народа и његовог идентитета темељи се на духовној светосавско-косовској завјетној традицији. Нација српска духовна је категорија без обзира на потоња историјска догађања. Додуше, историјске чињенице увијек остају дио нечијег идентитета, али се никада не смију претворити у идоле. Главни састојак уравнотеженог вјерског идентитета и мисије је духовни, а не историјски. О томе нам свједочи и кључни библијски текст који се тумачи историјски, а не теолошки, већ поменута и добро позната метафора стијене која наводно представља Петра, а не његово повјерење у Христа које је изразио управо том приликом.

Стога, једино ново под Сунцем је Христос, а народ обожен и вјеран Христу јесте народ на новом историјском путу. Сваки други пут, насилни, крвави, братоубилачки, није нов јер се, у ствари, ништа и није промијенило у односу како је било и што се жељело мијењати. И отуд разочарања и нове удице и нови мамци за лаке „промјене“, кад све појефтини, и човјек и идеја. И тај мртви пут без промјена и раста је безбожни пут, преварни пут гријеха, страсти, мржње и неморала.

Бог је човјеку дао обећање, али оно је условљено одређеним обавезама од стране човјека. Између Бога и човјека се закључује сагласност која се у Светом Писму назива завјет. И тај духовни квалитет имплицира сваки други квалитет, не може обрнуто, нити икако другачије. Зато је смијешно гледати како данас корпорације оснивају цркве, а у ствари, отужно је то демонско наслеђе палог човјека поред свега и после свега светог и богомданог. Ипак, ентропија као мјера нереда и хаоса нема власт над завјетним духом.

Његош је несагледивом силом свога светог дара Косовски завјет освијетлио и нагласио идентитет и оснажио супстанцу српске културе спасивши је у надолазећој безбожној епохи кад су тај идентитет и супстанца били доведени у питање нововјековном судбином Срба послије Бечког рата и Велике Сеобе. Поздравио је увођење великог броја школа и училишта на просветитељском таласу, али не и методику наставе; „Школе су воздигнуте да се остре умови људски, а не да људи у њима будалесају“. И би тако, показало се да прокламовани просветитељски здрав разум није био кадар да се супротстави нечовјечној европској цивилизацији XX стољећа, са фашизмом, нацизмом и комунизмом и свим посљедицама. Или их је управо тај безбожни разум и посијао - демонски и хтонски.

Нововјековна култура увела је српску интелигенцију у кризу духовности, на потезу од ексклузивизма до аутошовинизма, све до данашњег дана. Та широко распрострањена духовна болест фатална је за све људске односе. Потпуни отклон од светосавског насљеђа и завјета навукао је густу интелектуалну и рационалистичку таму коју ни народна пјесма са својим Косовским циклусом није имала моћи да разагна. Тама заборава спустила се на племе које сном мртвијем спава.
Аутошовинизам и ексклузивност разарају духовну љепоту заједништва у Христу и стварају дубоку кризу духовних вриједности којима данас свакодневно свједочимо, а чије су посљедице несагледиве. Полувијековна болест брозомора увелико је наштетила однарођеној српској елити, а која управо кроз перформативне обрасце духовне испразности свој идеални израз налази у промоцији новооткривене (историјске, националне, паганске) ексклузивности и аутошовнинизма, непрестано стварајући простор за тоталну девалвацију и девијацију практичне и истинске духовности. Чак бисмо је могли назвати институционалном.

Зар то не потврђује и Христова прича о блудном сину који схвата да се мора вратити себи, свом оцу, свом првобитном идентитету пошто све продаде и пропаде? Занимљиво у тој причи јесте да блудни син тражи и позива се на оно што је његово. Свједочимо и данас томе, нажалост. А шта може бити његово кад он више није свој, нити му је Отац отац. Па, пошто блудни/изгубљени/залутали син продаде оно што није његово, имање предака и потомака, оно што се не продаје већ се преноси јер се од тога живи, одлази од Оца свога, па такав будући нико и ништа, а некада угледан и поштован, бива приморан да се бави најнечаснијим послом код нових господара. Тад се у болу и глади сјети оца свога, дође себи и покаја се.

И то је заправо највећи губитак у животу: непознавање љепоте и величине сопствене душе. И свога идентитета. Царског, Светосавског, Косовског, Српског, Божијег.

„Ако сте Христови, онда сте Авраамово потомство, насљедници по обећању.“(Гал 3:29) И ова општа, свеобухватна теолошка природа синовства јасно нам говори да је заснована првенствено на квалитету духовног искуства. Сјетимо се да је у напетој дебати са јеврејским вођама који бијаху Авраамови историјски потомци, Христос порицао њихово сродство са Авраамом због њиховог недостатка истинске духовности. Христос тада јасно описује њихову духовну кризу и наглашава да су добра дјела услов да постану Авраамова дјеца:
„Кад бисте били Авраамова дјеца, чинили бисте дјела Авраамова, а сада тражите да ме убијете...“ (Јован 8:39-40).
И увијек је иста аналогија јер ако сте Христови, онда сте Савино потомство, насљедници по завјету и по плодовима ће вас познати, јер у духовности нема историјских, већ само духовних насљедника и сродника по обећању и завјету. И данас, оно што ми треба да радимо урадио је Свети Сава за нас. Дакле, наше је само да се тој радости радујемо, да се тој жртви припојимо, али то мало што треба да урадимо, мора бити вриједно, вјерно и неизмјењиво, онако како нам је предао сам Господ Христос.

Зато, драга браћо и сестре, упркос свим околностима и опадањима, неправдама и сумњама, бригама и страховима овога свијета, сјећајте се непрестано и опомињите и знајте да само један пут води из биолошке и онтолошке немоћи човјекове – то је пут захвалности у савршеној литургијској заједници Божије благодати која просвећује сваког човјека. И знајте
„када мислите мисао чисту и свету – стварате светосавску културу!“2. „Какав дар!“, говори наш Светитељ, „да не умремо никад!“ и то је смисао наше личне борбе и саборне историје. То је пут Светοг Саве.

Драга браћо и сестре, благословено је данас бити овдје с вама и бити дио овог богонадахнутог народног сабора на понос часним прецима и уздање потомцима нашим, благословено је молити се заједно, зборити и пјевати заједно и потврдити да смо и даље чврсто укоријењени у нашој светосавској православној вјери.

Вјерујте и радујте се, Бог је с нама! Амин, Боже дај.