Упокојио се у Господу Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022)

Са вером и надом у Васкрсење, Епархија шабачка је саопштила да се у недељу по Богојављењу, на празник Светог Григорија Ниског, 23. јануара 2022. године, у Господу упокојио Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022). Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Лаврентије!

Упокојио се у Господу Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022)

Блаженопочивши Епископ Лаврентије рођен је на Светог Саву 1935. у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет, одслужио је војни рок у Скопљу.

Епископ Лаврентије замонашио се 12. августа 1958. у манастиру Крушедол а на Преoбражење, 19. августа исте године од стране блаженопочившег Епископа сремског Макарија у Саборној Цркви у Сремским Карловцима рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха Епископ Лаврентије бива рукоположен у Цркви Ружици на Калемегдану, на Малу Госпојину 1961. године. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду и за духовника Цркве Ружице.

На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску.

Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крка, те истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Св. Јована Крститеља.

На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за викарног Епископа, а 16. јуна хиротонисан у Саборној Цркви у Београду, са титулом „Епископ моравички“.

С благословом блаженопочившег Патријарха Германа 1967. године покреће лист „Православље“, новине СПЦ и бива његов први уредник. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању  хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, учење страних језика. Седмично се одржавају предавања из религиозног моралног живота и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу приватни часови веронауке.

У јулу 1968. предводи српску делегацију на Четвртој скупштини Светског Савета цркава у Упсали, у Краљевини Шведској. На овој скупштини изабран је за члана Централног комитета ове организације, коју је обављао седам година.

На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује, без средстава црквених објеката, а верници: емиграција подељена на четнике, љотићевце и недићевце с једне стране, и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране, све је то требало окупити под један кров.

Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Штокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда.

У оскудици наших храмова (јер су постојали само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу), служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења.

По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде наши верници купују или граде цркве у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Дизелдорфу, где 1971. набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе, штампају и Сабрана дела Светог Владике Николаја Велимировића.

Почетком 1970. године блаженопочивши Епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији – другом делу своје Eпархије. Тамо је обишао и упознао овај најудаљенији континент. Он је био први српски Архијереј чија је нога крочила на тло Аустралије. У току своје мисије за три године, створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије.

Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси  штампарију из Дизелдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама, те увелико умножава  издавачку делатност Епархије.

У овом Центру окупља се српска омладина; лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке, овде је одржан вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“.

Химелстир је постао место ходочашћа за наше вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори.

Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене Епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине: хорове, предаваче, познате духовнике, фолклорне групе, монахе и монахиње.

Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих.

Европски комитет Цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи, 1973. изабрао је Епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, такође и дугогодишњи Председник српско-немачког друштва за сарадњу.

На молбу Светог Архијерејског Синода, 1984. године Епископ Лавреније одлази у Америку, ради преговора са блаженопочившим Митрополитом Иринејем, представником наше „одељене браће“, да по први пут разговара о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, што је велики допринос коначном измирењу.

После двадесет две године проведене у Западној Европи, Епископ Лаврентије  оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним  објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру. Међутим, пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели наше лепо православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао.

У Гифхорну, код Хановера, господин Хорст Вробел је, уз савете и благослов Епископа Лаврентија, подигао на територији свога Интернационалног музеја прелепу цркву, коју је посетио и сам руски блаженопочивши Патријарх Алексеј, а осветио Патријарх Кирил, са осам православних епископа 1995. године . Од тада у њој, православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије.

Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. изабран за епископа шабачко-ваљевског, с тим да још администрира Западном Европом.

Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира: три у садашњој ваљевској епархији (Лелић, Докмир и Јовање), шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим овим новим светињама гори кандило и поје се света литургија.

У Соколу, код Љубовије 13. октобра 1990. године је купио 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом Владици Николају, познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ Владике Николаја, одштампаних у епархијској штампарији у Химелстиру.

Потом 1992. у још врло смутним временима, врло мудро, организује пренос моштију Светог Владике Николаја из Америке у родни Лелић.

Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а Епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, блаженопочивши Епископ  са свештенством организује храну за гладне.

На дан своје Крсне славе – Светог Јована Крститеља, 1993. отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст.

Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду.

Манастир Соко Епископ Лаврентије је одвојио од осталих манастира, јер има специфичну мисију; прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. Овде се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара.

Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре, под именом „Моба“ у манастиру под Соколом. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака.

Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине, сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама ходочасника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Овај крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор је Хорст Вробел из Немачке. Свесно је то учинио, у знак жаљења што после 50 година поново падају бомбе по невином српском народу.

Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве: Светог Владике Николаја Српског, Светог Јована Крститеља и Сабор Срба Светитеља.

У пролеће 2000. почиње градњу метоха манастира Соко у Богоштици. Данас је тамо лепа црква, копија Његошеве капеле са Ловћена, посвећена Богородици Тројеручици. Поред ње је зграда „Дом Десанке Максимовић“, са жељом да то буде оаза младих песника и уметника.

Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, Епископ Лаврентије је 2006.године предложио Светом Архијерејском Сабору да се шабачко-ваљевска Епархија подели на шабачку и ваљевску, што је и учињено.

У Епархији постоји информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа се духовна литература и одржавају се разна предавања. По годинама епископске службе, Епископ Лаврентије је био најстарији у Српској Православној Цркви.

Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је Епископу Лаврентију Орден Светог Саве првог степена. Република Српска одликовала га је орденом „Његоша“. Добио је 1995. године „Велики златни почасни крст“, орден Председника Републике Аустрије за ширење хришћанских и међуљудских односа између наша два народа, као и за исказану бригу за наше вернике у тој земљи. Од 1984. године Почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма.

Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије  шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено  звоно и издало две књиге Епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“,у оквиру којих су и чланци, који су годинама излазили у „Мисионару“ и „Православљу“. Блаженопочивши Епископ Лаврентије говорио је енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате.

 Епископ Лаврентије упокојио се у Господу, у 87. години живота, у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године.

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Лаврентије!

Извор: Епархија шабачка

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe