Захеј је покајањем дјелао своје спасење
У цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију у недјељу је служио јереј Александар Раковић.
У својој бесједи о. Александар је подсјетио на ријечи из Апостола, који каже да је ‘његова ријеч и проповијед достојна сваког примања и вјеровања, јер како даље наставља, и каже, због те ријечи и те проповиједи он је трпио у мучење и окове и на крају је био и мачем посјечен'.
“Толико је вриједна ријеч коју ми чујемо у светом храму, толико је достојна примања да су људи због ње главу давали, а ево видимо не престају да губе главу због те ријечи. И то нас наводи на закључак да то није Павлова ријеч, ни Петрова, ни Јованова, то је ријеч Самога Господа Бога, наука коју су они проносили и због које нијесу ни голи живот поштедјели, а сваки од њих је окончао у мукама живот. Проповијед и наука није њихова већ је то ријеч самога Господа Бога, односно кроз ту ријеч Он се сам даје. Он који је посвједочио да је Божија ријеч, слово, логос. У тој њиховој проповиједи садржан је сам логос Божји кроз кога је све постало, и зато је толико вриједна та ријеч. Не може бити нама мање вриједна него њима, и ако су они знали да погину за ту ријеч, морамо и ми мало боље да је вреднујемо и да са пажњом слушамо. Зато обраћајући се Тимотеју каже 'пази на читање и учење’, зато је много битно да смо отворени да будемо поучавани, и да чујемо ријеч апостолску и ријеч светитељску, и оних отаца који су међу нама, а спремни смо ако признамо да не знамо ништа. Тако је и са овим јеванђелским причама, нису то приче за лаку ноћ, то је поука и наука која живот значи, која нама доноси ријеч и истину живота, живота не било каквог, пролазног, него вјечног. Зато је много битно да чкиљимо своје уши на ријеч Господњу, на ријеч Јеванђеља, и не само њих него и на ријеч апостолску, ријеч Светитеља и свих Отаца, јер Бог Оце поставља а ми морамо бити смирени да чујемо њихову науку у поуку, јер је њихова наука и поука поука самога Господа Бога“, бесједио је о. Александар.
Он је подсјетио на јеванђелску причу о Захеју, који је, како су други свједочили ' био грешан човјек', а Господ каже: “Он је син Аврамов”.
„И ако смо грешни Господ нас гледа очима љубави и гледа на све начине да сви од грешника будемо дјеца Аврамова. Он не трпи и не мири се са истином, а истина је да смо сви грешни, неко мање неко више, неко исто као Захеј и о томе квантитету и квалитету глупо је расправљати. И у најмањем гријех је гријех, ако човјек и у најмањем прогријеши, он је погријешио и грешан је. И зато нас Оци позивају да себе гледамо као најгрешније од свих, јер ругобу и величину свог гријега, ако смо поштени, најбоље ми можемо видјети. И онда пошто видимо свој гријех и његову ружноћу, а не можемо видјети гријех братов (и с правом нам Бог није дао да видимо гријех братов) у тој мјери, онда морамо увијек признавати себи и Господу да смо најгрешнији од свих. То нам полазиште и та нам тачка треба за цјелокупни духовни живот. И ако то не постављамо као темељ и полазну тачку, истину да смо ми сами себи и пред Богом најгрешнији, онда нигдје нећемо догурати, онда се не надајмо да ћемо се приближити Господу. Овај Захеј, чини ми се да је тако урадио, бавио се собом и у том тренутку рекао је, ‘ја јесам отимао, могло ми се, запало ме, али хоћу да се покајем и пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога оштетих даћу четвороструко’. Имао је и могао је, али, одлучио је, то је значило да вјероватно све своје имање проспе, али одлучио је да се покаје, и он ту покајањем дјела своје спасење. А људи, комшије, кумови, пријатељи и околина гледају и кажу ‘гле ено га уђе код грешна човјека’. И они се тиме лишавају прилике на спасење. А Господ иде код грешника, можда већег од све те околине, прима његово покајање, и говори му да је син Аврамов, односно син праве вјере у једнога правога Бога. И та вјера коју је показао дјелом покајања, вјера у Бога који опрашта али који и живот дарива њега је оправдала, а оне око њега, о њима се не говори, а можда је боље што се не говори јер прича не би била тако лијепа. Приповиједач се зауставио и о њима ништа не знамо, а Захеја знамо по именице, а оне који су упирали простом њихова имена нико не помиње, што значи да су они заобрављени пред Господом. И зато нам је битно не само да се као Захеј трудимо да се кајемо, што морамо, што је нас цјеложивотни зададатак, него да се као Захеј трудимо да гледамо своја посла, да гледамо у своју душу да свој живот расуђујемо и разматрамо, да својој души будемо судије строге, а да с клонимо да се бавимо туђим животом, душама и њиховим идењем ка спасењу, јер је одговорност наша за нашу душу. И треба да радимо и бавимо се оним што је дјелокруг наше одговорности и посла овдје на земљи, посла који нам је Бог одредио, а то је да обдјелавамо нашу душу, да чупамо коров нашега гријеха и да садимо сјеме врлине, да садимо у своје срце вјеру, наду и љубав а оне ће рађати добри плод врлине. То нама треба то нам је обавеза, дужност и мислим да другу дужност немамо, нека нас Господ у томе подржи, помогне, нека нас духом окријепи да тај посао што боље и постојаније дјеламо”, бесједио је о. Александар.
Он је на крају бесједе честитао славу дјеци са вјеронауке, окупљеној око вјероучитеља Алексеја, који их, како је истакао, учи истини вјере са доста љубави и посвећености.
Послије резања славског колача и освећења жита у порти цркве је припремљена трпеза љубави.
