Радост новог живота у монашком чину
На дан Светих мученика Леонтија, Ипатија и Теодула, 1. јула у манастиру Светог апостола и јеванђелисте Луке у Жупи никшићкој наша Света Црква Православна добила је двије нове монахиње.
Чин примања монашког пострига обављен је на бденију, које је, са бројним свештенством и монаштвом Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
У свом архипастирском слову Преосвећени Епископ Јоаникије је, обраћајући се новопостриженим монахињама Људмили и Олги, рекао да је узан пут и велики циљ, који пред собом имају монаси и монахиње. Тај пут је свети пут, иако на њему они срећу много препрека, али их укрепљује десница Божија, благодат Спаситеља нашег Исуса Христа и помоћ Духа Светог на шта се монаси и монахиње ослањају у овом свијету.
“Овим светим чином, овом Светом тајном, започињу свој монашки живот наше сестре Људмила и Олга. Монашки живот, који је у много чему нејасан свијет, је, заправо, нови живот, а сваки монах призван је да живи новим животом, да се, непрестано обнавља и саображава Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу Који је дошао у овај свијет и поживио као девственик и принио себе као жртву живу, непорочну за спасење цијелог свијета. То је пут којим иду монаси и монахиње, велики пут и велики циљ. Тај пут је свети пут“.
“На њему монаси имају много препрека, али имају и силну десницу Божију, благодат Спаситеља нашег Исуса Христа и силну помоћ Духа Светог која обнавља биће, просвјетљује ум, чисти душу, мисли и срце и на то се монаси ослањају у овом свијету. Не ослањају се на свијет и на земаљске везе, него иду тим уским и тијесним путем. Тим путем не иду сви хришћани, већ само поједини, они које је привукао Господ к Себи и мајка Божија, они који су привучени силом Часног и животворног Крста и њиме оснажени. Без милости и без помоћи Божије силне, без љубави Божије, која се излива на њих, нико се не би могао усудити да крене овим путем“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.
Сестре Људмила и Олга добиле су имена великих мученица из словенских народа. Света мученица Људмила, чешка краљица је примила благовијест Светог оца Методија, просвјетитеља Словена и узела крст Христов на славу Божију. Свједочила је својим животом славу Јеванђеља Христовог, проповиједала Јеванђеље у своме народу и утврђивала вјеру, а на крају, по допуштењу Божијем, пострадала је као мученица.
“Као мученица је изишла пред лице Божије, а мученици су у царству Божијем одјевени у бијелим хаљинама и непрестано славослове Пресвету и живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа. На то су призвани монаси, да се обуку у свијетле хаљине благодати Божије и милости Божије још овдје на земљи, колико је то могуће, да би, у тим хаљинама нетрулежним и нерукотвореним, што више засијали у царству Небеском. Сестра Олга је примила име нове мученице Олге, једне од четири кћери великог мученика и страдалника цара Николаја Романова, прве његове кћерке, која је донијела радост својим родитељима, а донијела је радост и Цркви Божијој својим светим девственим животом и, нарочито, својим мучеништвом, јер се удостојила да уђе у вјечну обитељ, уподобивши се својим страдањима Христу Господу и да буде са Њим у вјечној заједници. Оне нека им буду узор и помоћнице на тешком и трновитом путу монашког живота“, поручио је Његово Преосвештенство.
Према ријечима Преосвећеног владике Јоаникија монаси морају да се много труде и раде, а највише на њиви своје душе. Обични послови које обављају у манастиру само су дио њиховог послушања, а оно што је много значајније јесте рад на очишћењу свог срца, својих мисли, своје душе и уподобљавање Христу Господу, да би, сараспињући се са Њим и прославили, да би са Њиме васкрсли и добили удио у васкрсењу Његовом.
“Тај посао није лак, није лако обрађивати ни њиву земаљску, а Господ је заповиједио да у зноју свог лица зарађујемо хљеб. То се односи и на онај зној који треба пролити на обрађивању духовне њиве, на обрађивању свог срца. И ту треба пролити много зноја и много суза, принијети Богу велико покајање да би се, заиста, очистила душа, да бисмо били спремни увијек да служимо Господу и да испуњавамо завјете Његове. На то су призвани сви хришћани, а нарочито монаси и монахиње, који су се ослободили брига овог свијета шта ће јести, пити и шта ће обући. Они су призвани да живе у сиромаштву да би се, непрестано, духовно богатили, да би стицали оно богатство које остаје и за које човјек једино треба да се труди у све дане живота свог“.
“Нека Господ укријепи њихова срца, њихове душе, њихове руке да се потруде носећи свој крст, вршећи послушања у манастиру, у Цркви и да никада не посустану. Трудољубиви монаси, они који се труде и око обичних послушања у манастиру, која су незаобилазна и неизоставна, а доказ су љубави, на такав начин припремају се да врше и оно главно послушање – да слушају глас Божији и да се непрестано њиме и њему радују, да се непрестано обнављају животворном ријечју Божијом и Светим тајнама Христовим. Велика је благодат анђелског чина датог монасима и монахињама, али, много ће се и тражити. Оно што је највише потребно јесте смирење и послушање. Треба много година труда, трпљења и искушења да бисмо стекли те двије врлине, а и када их стекнемо не треба да се ослањамо на себе, нити на било коју своју врлину, него да се ослањамо једино на Господа Који нам моћ даје, Који нас оспособљава да идемо овим путем за Њим и Који нас непрестано кријепи, просвећује и осветљује наше путеве“, закључио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, пожеливши на крају своје бесједе да Господ, молитвама Пресвете своје мајке Приснодјеве Марије Богородице и Светих мученица Људмиле и Олге, укријепи нове сестре монахиње да иду путем Божијим на радост свете обитељи Жупског манастира и на славу Цркве Божије, да их Господ у Царству Свом препозна као Своје љубљене кћери и вјерне служитељке Његове, као мудре дјеве које су се часно и честито потрудиле на путу спасења.
