Петровдански црквено-народни сабор на Видровану код Никшића

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла, у суботу 12. јула 2014, Свету Архијереjску Литургију у храму Светог Николаја Мирликијског на Видровану код Никшића.

Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке са којима и гостујући свештеник о. Димитрије из Митрополије кемеровске Руске Православне Цркве.

Молитвеном сабрању у славу Светих првоврховних апостола Петра и Павла присуствовао је, у великом броју, народ Видрована и околних мјеста. Вјерници који су се припремали постом, молитвом и добрим дјелима, приступили су Светом причешћу.

Традиционална свечана литија свештенства, монаштва и вјерног народа, коју је предводио Његово Преосвештенство владика Јоаникија, прошла је, затим, дијелом овог насеља. Литија се током свештеног хода заустављала на неколико мјеста да би се читало Свето Јеванђеље и узносиле молитве Господу за здравље, напредак и благостање житеља Видрована, града Никшића и васколиког свијета.

По повратку у Саборни храм архипастирском бесједом обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, честитајући свима велики празник наше Свете Цркве Православне.

Свети првоврховни апостоли Петар и Павле су непосредно од Христа Господа примили мудрост и свјетлост Божју, добили пуномоћство да заједно са осталим апостолима проповиједају Јеванђеље спасења цијелој творевини. Бог им је дао службу да проповиједају не само Јеврејима него свим народима да би истина Божја и радост спасења заблистала свим племенима земаљским.

"Обојица Светих апостола били су људи са слабостима, али су били људи здравог карактера, који су знали да се исправљају и поправљају. Колико ли се пута Свети апостол Петар, као ученик Господњи, истрчао и омашио пред Господом, али је, исто тако, био брз да се врати на прави пут, чим добије исправљење. Иако је био ученик Христов и вјерни Његов сљедбеник, Свети апостол Петар је много пута знао и да погријеши. И Свети апостол Павле, са својим слабостима и ограничењима, био је искрен човјек и здрав у души. Био је фарисеј и да није срео Христа Господа нашао би се у лику оних које је Господ осуђивао због лицемјерства. Тако би завршио Савле и никада не би постао Павле да није добио непосредно просвећење од Господа Исуса Христа“.

"Када га је обасјала свјетлост са неба, када му се јавио васкрсли Господ од тог момента он почиње да живи нови живот, иако је раније био гонитељ Христов и гонитељ хришћана. Ишао је и до Дамаска да гони оне који су слиједили Христа, али га је Господ свемилостиви срео на путу, препознао у њему сасуд изабрани који ће високо подићи барјак истине Божје и проповиједати Јеванђеље свим народима. Господ је, драга браћо и сестре, укријепио Своје апостоле, иако су имали својих слабости. Када их је обасјао Духом Својим Светим, обукао у силу са висине, опасао их силом правде и храбрости постали су огњени проповиједници истине Божје, не бојећи се никога осим Бога,“ казао је Његово Преосвештенство.

Преосвећени Епископ Јоаникије се, у својој бесједи, осврнуо на историју горњепољског краја, која поред свијетлих и узорних страница, има и тренутке историјских искушења и застрањења.

"Знамо из историје овог краја да је овдје живјела стара херцеговачка властела Угреновићи, још од доба Немањића, а од њих је настало много славних и познатих презимена у нашој историји. Стизали су до Горње Мораче, Мојковца, Бијелог Поља и до Русије, да би сачували своју вјеру много претрпјели и сачували је, хвала Богу, до дана данашњег. Ово мјесто има ширину, примајући и све остале који су се овдје населили, те живе у добру, љубави и слози. Може се ово мјесто поносити својом историјом, али историја неријетко има своја искушења и застрањења“.

"Постоји нешто у историји овог краја што помрачује славу и свјетлост овог мјеста. Мислимо да ово мјесто није заслужило да на њега буде указивано прстом због јама, а да су то била искушења види се и по самим називима. Откуд у Горњем Пољу јама Котор, откуд јама Бока? Нека нико не говори да су ту побијени издајници. Зар је био издајник вучедолски свештеник Васо Поповић, који није хтио да изда своју вјеру, своју Цркву и свој народ, зар је био издајник што није хтио да макне крст и стави петокраку и што је храбро погинуо, дао свој живот? Овдје је било злочинстава, то су та историјска искушења, али постоји начин да се поправимо – да те кости, било чије да су, макар и непријатељске, повадимо и људски их сахранимо“.

"Све док то не учинимо неће бити добро, гришће нас савјест. Не можемо другачије вратити понос овом мјесту осим да исправимо те неправде, да се покајемо за ломљење крстова и проливање крви око овог светог храма. То је завјет. Нећемо ништа радити без договора. Ако ово мјесто неће то да уради нико га неће тјерати, али ће за то сносити одговорност“, поручио је Владика Јоаникије.

Петровдански сабор, при храму Светог Николаја Мирликијског, настављен је уз братску трпезу љубави. У свом обраћању протојереј-ставрофор Драган Крушић, надлежни парох је подсјетио на десетогодишње искуство одржавања сабора на Видровану.

"Добро је да се данас на овај свети дан, када литургијски прослављамо Свете апостоле Петра и Павла у Горњем Пољу, подсјетимо да је ово десети по реду црквено-народни сабор, установљен благословом Његовог Преосвештенства Епископа Јоаникија. Као парох горњепољски могу да кажем да је овај сабор уродио духовним плодовима, на њему се из године у годину окупља све већи број вјерног народа, који учествује у светој Литургији и свечаној литији која је наставак свете службе Божје. То, свакако, потврђује да обнову овог светог храма прати и духовна обнова нас људи. У љетопис парохије и Саборног храма на Видровану биће уписани значајни догађаји за нашу Цркву и њен живот, који су се збили управо на овим саборима.“

На првом црквено-народном сабору одржаном 2005. године у храму Светог Николе рукоположен је Миодраг Тодоровић, сада старјешина Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу и парох рубешко-хумачки и драговољићки. На трећем сабору, 2007, у чин ђаконски рукоположен је Павле Љешковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон при храму Свете Тројице у Будви, а на шестом сабрању рукоположен је Никола Маројевић, сада доктор теологије и ђакон при никшићком Саборном храму.

"Благодарност упућујем Црквеном одбору при овом храму за организацију наших сабрања, који ми свих ових година истински помажу у мом пастирском раду на овој парохији. Потрудимо се сви, драга браћо и сестре, да вријеме које нам је од Бога дато и задато преобразимо у свето свештено вријеме и тако задобијемо вјечност“, поручио је свештеник Крушић.

Током богатог културно-умјетничког програма је прочитана бесједа Жељка Вујадиновића, професора на Филозофском факултету у Бања Луци. Вујадиновић је био спријечен да се обрати на овогодишњем горњепољском духовном скупу из којег је и сам поникао.

"Црква Светог Николе на Видровану прича своју историју, неодвојиву од историје народа који њој припада и којем она припада. На овом мјесту, предање каже, црква је васпостављена још крајем 13. вијека. Страдавала је, бивала напуштена и запуштена, али и поново обнављана. Овдашњи исељеници у Америку и сами мјештани давали су 1905. прилоге за куповину њених звона. Опет обновљена напором Цркве, локалне заједнице и вјерујућег народа, у свом данашњем издању, освештана је на дан Светог Јоакима и Ане, 22. септембра 1997. Мјесто је нашег духовног саборовања, нашег духовног јединства. И мјесто нашег разговора“.

"Изгледа некада као да не умијемо да разговарамо, да ћутимо зато што немамо шта да кажемо. И као појединци и као народ посљедњих година толико смо се "замрсили“ да не само што не умијемо наћи крај концу, него се чини и да је клупко наше националне судбине испало из наших руку. Јесмо ли своју судбину препустили другоме? Јесмо ли изгубили своју суштину? Више од миленијума пошто се уписао у историју, овај народ се у недоумици пита за име своје, за језик свој, за писмо своје, па и за крст свој. Пита се и којим путем даље да иде. Нама, том народу, неће много помоћи сазнање да нисмо једини који ова питања поставља себи самом“, каже се у бесједи проф. Жељка Вујадиновића.