Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, у петак 15. августа 2025. године, Свету Архијерејску Литургију на остацима цркве Шћепанице на Шћепан Пољу.  

Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха уз молитвено учешће бројних вјерника. 

Након читања светог Јеванђеља, обратио се протојереј-ставрофор др Ненад Тупеша, клирик Митрополије дабробосанске, бесједећи на причу о винограду и злим виноградарима, о господару који је засадио виноград, свијету овом који је рукама својим створио, пославши у њега старозвјетне праведнике, пророке и апостоле да се брину око њега. 

„Али, били су и зли виноградари из истог тог рода, који су растакали оно што је домаћин засадио и што је вјерним слугама, пророцима, праведницима и Светим апостолима повјерио да његују, заливају и да род његов убирају. Били су то људи ондашњег времена, али и људи данашњег времена и наше свакодневице, биће таквих људи до свршетка вијека и свијета. Ако бисмо ову причу примијенили на ово свештено, свето и страшно мјесто на ком стојимо и сваке године, на данашњи дан, успомену проналаска и преноса моштију Светог архиђакона и првомученика Стефана славимо, видјећемо, заправо, да, по узору на оног доброг виноградара, Господа Који засади виноград како би свијет од њега јео и како би, једући од плодова тог винограда, вјечно живио и наслађивао се његовим добрима, је и предак наш Сандаљ Хранић који је, управо, овдје, поставивши постамент, темеље овог светог храма, подигавши ову светињу као свјетило које свијетли у винограду, као ону кулу у винограду Божјем која се не да срушити и оборити, знао за тајну шта је то што чува виноград од злих виноградара, да је ово крајеугаони камен темељац на коме је сазидан дом овај и Црква Божја, да је Он тај камен винограда коме ни они који желе да Га надвладају и развале не могу наудити, ништа од пакости не могу учинити“, казао је о. Ненад.  

Ако остане и један камен, који је утемељен на том крајеугаоном камену винограду, он ће, по ријечима свештеника Тупеше, бити свјетлост свијету.

„И ми, окупљајући се овдје, заједно са Високопреосвећеним Владиком, приносећи бескрвну жртву од рода виноградарског, од истог оног рода, истог винограда који је Господ засадио и његује, на крају крајева, бригом свих нас који смо апостоли, не само свештенства Цркве, него сваког човјека крштеног, јер апостол Петар нам каже да смо ми род изабрани, царско свештенство, самим тим и сви апостоли појединачно и саборно и колективно у овом свијету, који смо дужни да се бринемо о винограду и о оној кули, а то је храм овај, који је у центру тог винограда и око кога се врти сав наш живот. Некада заслијепљени сопственим гријесима и искушењима овог времена, ове дигитализације, и овај дрон изнад наших глава је једна од тих појава које скрећу човјеку пажњу са онога што је битно и што је спасоносно на нешто што је прозаично, пролазно, што даје и нуди слику привремену тренутног стања, а замагљује ону слику вјечног живота, а то је икона Божја у нама и да свако од нас као добри виноградар то у њему види“.

„Утемељен је овај храм, управо, на том крајеугаоном камену, иако данас у остацима, ништа мање није знаменит него када је био у свој сили и слави својој, зато што свјетлост Христову не може обузети тама овог свијета. Они зли виноградари који су поткопавали, који су поткопали и, ево, обрушили овај свети храм, ипак су заборавили да је он утемељен на крајеугаоном камену, који је Господ наш Исус Христос. Зато и наше окупљање је, заправо, придруживање добрим виноградарима и његовање винограда ради кога је Господ послао Сина свог јединородног да бисмо од Њега и Њиме и са Њиме и у Њему живјели. А живимо када се на овом и сваком другом светом мјесту окупимо, када окушамо плодове винограда Господњег који су у виду хљеба и вина постали тијело и крв Господња. Када од тих плодова окушамо, ми имамо залог вјечног живота у себи, јер је Господ рекао: Ко не једе тијело моје и не пије крв моју, нема живота у себи. Значи, ако се не хранимо плодова винограда Господњег и не бивамо у винограду Господњем, наћи ћемо се ван тора овчјег, гдје вуци разграбљују, лопови краду, мољац нагриза и све бива оно што не треба да бива“, поучавао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша. 
Након Литургије, освештан је и преломљен славски колач и благосиљано жито. 

Бесједио је Високопреосвећени Митрополит Методије, честитајући сабранима данашњи празник и славу древне цркве на Шћепан Пољу.

„Срећан празник Светог Стефана и слава овог древног и светог храма, међу овим честитим и светим гробовима, овдје, гдје смо се окупили, на првом мјесту те властелинске чувене породице од Вука и Косача и од Влатка, који је био велики војвода, босанског краља Србаља и Босне Твртка кога је послао цару Лазару да буде лијево крило српске војске у борби против Мурата, а онда његових, свих редом, наследника који су ишли, од његовог млађег брата Сандаља, који је овдје и подигао овај свети храм и у његове се темеље уградио, а онда и преко њега његовог брата Вукца, односно Стефана Вукчића Косаче херцега. То херцег и ово Херцеговина, понекад хоће поред тог Босна да заобиђу, као што што хоће да заобиђу и Метохија поред Косова, говори о дубљим темељима и идентитету ових простора. Херцег је војвода од Светог Саве, титула, а Милешева која је била на Ерцеговини, дакле, територија којом су владали Косаче, они су се на гробу Светог Саве клели, завјет узимали вјерности Богу, роду и светосављу, а после, преко тога и преко Влатка Вуковића, и Косовском завјету“.

„Из тих темеља, из тог завјета, из Светосавља, Косовског завјета, јер нас је Свети Сава учио како да живимо, а цар Лазар како за вјеру да умиремо, извире наш идентитет, из ових корјена, из ових темеља, из овог камена крајеугаоног, којег је помињао у дивној својој бесједи, на Литургији, отац Ненад, мој професор и хвала му што је дошао и што сваке године овдје долази, на ово сабрање, на ову светковину. Дакле, одатле изниче и извире наш идентитет, из тог крајеугаоног камена на ком су се завјетовали наши преци. И, као што је рекао о. Ненад, и кад се обурда свод и зидови тих грађевина црквених, али, ако су грађене на том темељу, Христосу као крајеугаоном камену, онда никакви вјекови и никакве империје и освајачке чизме које су газиле ове просторе, не могу затријети, покрити, нити под том земљом под којом су се крили ови зидови, може бити запретена та свјетлост вјере и силе и васкрсења Христовог која стално и изнова пробија све слојеве којима покушава овај свијет и његова логика и демонска сила да прекрије и да затре име Христово и траг српског имена на овим просторима“, навео је Архиепископ Методије.

Минулих година и деценија, као и протеклих вјекова, наш народ је, по ријечима Владике Методија, не само убијан због вјере хришћанске, православне и због имена Србиновог, него је покушано да се убије душа овог народа. 

„То је најстрашнији геноцид који је могао да се деси, убијали су нас и клали до скоро, и до јуче, убијајући нам тијело, али, по нелажним Христовим ријечима којима је Он тјешио своје ученике и нас данас као Његове следбенике, говорећи: Не бојте се оних који убијају тијело, али вам душу не могу убити; бојте се Христа Који има власт кад отпаднемо, и кад духовно погинемо, да наша вјечна судбина буде пакао огњени, сачувај Боже. Дакле, протеклих деценија многи су пустошили духовно и убијали Бога у овом народу, желећи да му убију душу. После тог комунистичког времена, нисмо се ни освијестили, ни опоравили од тог прогона над нашим народом, најтежим, духовним који је тежи био и од петвјековне турске окупације ових простора, већу је пустош и штету нанио, и док се, још, нисмо до краја Цркви својој, вјери и својим корјенима вратили наступио је, као на добром темељу комунистичког опустошења, тај глобалистички неолиберални стил живота и философија живота ништавила“.

„Нашла је добру подлогу на комунизмом опустошеном простору и овдје се укотвила, та философија живота ништавила, која је безидентитетска, која жели све да направи једнако, једна безоблична, аморфна маса којом они желе да контролишу и да њом управљају. Окупљајући се на оваквим мјестима, на саркофазима великих Божјих људи, витезова, не само витезова мача, него  витезова духа, на првом мјесту, преко којих је дошла свјетлост православља до нашег времена, та златна нит која се протегла и сачувала овдје, у Цркви, дакле, окупљајући се ми потврђујемо свој небески идентитет. Српски народ се завјетовао небеском Царству, не земаљском кроз своје великаше који су нас предводили до данашњег дана и не само у тим одсудним биткама. Сваки дан сваки православни Србин чини тај избор да ли ће се привољети небеском Царству или царству земаљском, пропадљивом“, рекао је Митрополит Методије. 

Додао је да кроз то како поступа, мисли, дјела, живи, о чему размишља, на плану мисаоном и плану срца, боре се оне одсудне и одлучујуће битке, после којих ове спољашње и земаљске битке буду само њихова манифестација.

„Ко у свом срцу добије битку, као што је Његош говорио, не свијетло оружје, него у срцу се прво битка добија и ту битку свако срце у јунака добија, а сваки онај је јунак који у свом срцу ту битку добије гдје надвлада небеско над земаљском логиком и логиком овога свијета. Овдје смо се сабрали, обнављајући своју вјеру и утврђујући на овим темељима и своју наду, и љубав према Богу и према своме роду, својим ближњима, у тој мјери у којој се будемо духовно обнављали, своје темеље духовне утврђивали на том крајеугаоном камену, који је Христос у тој мјери ће се обнављати и ови зидови, међу којима смо се данас окупили. Бог вас благословио што долазите овдје сваке године“, казао је Митрополит Методије, поручивши:

„Херцеговина, гдје је од Омиша код Сплита, па до Пријепоља, Мостара и Благаја, па до Херцег Новог, који данас исто слави свога заштитника Стефана првомученика и архиђакона, гдје се упокојио херцег Стјепан Косача и гдје су столовали ови овдје са Соко града и овдје гдје су се сахрањивали и своју вјечну кућу правили чувени властелини из те чувене породице, и оснивачи, и држитељи града Херцег Новог града, показује нам, не зове се џаба тим именом Херцеговина, да би показала своје поријекло и своју дубоку укоријењеност у Светосавском завјету и у Косовском завјету без кога ми никако и никад нећемо успјети, нити моћи да останемо оно што су били наши преци, а то је Срби православни“.

Владика је захвалио свима који долазе на темеље цркве Шћепанице на Шћепан Пољу, што обнављајући своје душе, обнављају ову светињу. Захвалио је Ђорђу Живковићу из Шћепан Поља, који је на Соко граду подигао крст, и уручио  му архипастирску грамату за показану љубав и доброчинство према својој светој Цркви, а нарочито за несебичан труд око светиње на Соко граду у Шћепан Пољу.  

„Крст је симбол пута нашег народа, наше вјечне судбине, крсно-васкрсног пута српског народа, на Соко граду ће да свијетли као опомена куда и на који начин треба да идемо и да проходимо. На предлог нашег свештеника, оца Луке Цицмила Епархија је одлучила да архипастирском граматом одликује нашег брата Ђорђа“, поручио је Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије.