Четрдесетодневни помен блаженог спомена протојереју-ставрофору Драгану Ристићу
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је Литургију пређеосвећених Дарова, на празник Светог свештеномученика Никона, у петак 5. априла 2024. године, у манастиру Ђурђеви Ступови, поводом 40 дана од упокојења свештеника Драгана Ристића, архијерејског намјесника беранског.
У својој бесједи, Епископ је говорио о Даровима Тијела и Крви Христове, који су пређеосвећени, а у Часном Великом посту, осим суботе и недеље, не служи се Литургија и не освећују се Дарови. У току седмице, сриједом и петком, вјерници се, по Владикиним ријечима, причешћују на вечерњој служби како су то радили древни хришћани.
„Као на Тајној вечери гдје су се цио дан уздржавали од јела и пића, а онда су се на вечерњој служби причешћивали пређеосвећеним Даровима, дакле, и ван, и после, и изван Литургије на којој се ти Дарови освећују. Све оно што је наших духовних предака било обичај из древних времена и оно што се упражњавало, то Црква чува и његује до данашњег дана и до краја свијета и вијека. Све ово због чега се ми састајемо и хранимо тим преизобилним Божјим даровима, које смо добили и на данашњој пређеосвећеној Литургији, има за циљ једно и основно, а то је да се поред овог тјелесног рођења, поново родимо Духом Светим. Говорио је блажене успомене Митрополит Амфилохије, када је неко славио рођендан: Ми смо се родили тјелесно, али то је на вересију, славимо, не знамо шта ће после да буде док се поново духовно не родимо. Није нам загарантовано нашим тјелесним рођењем живот вјечни и обитавање у близини Божјој“, казао је Владика.
Митрополитово „противљење“ спољашњем празновању земаљског и тјелесног рођења није, навео је Преосвећени Епископ, значило потирање тог највећег дара који нам је Бог дао да уђемо у матицу живота кроз тјелесно рођење.
„Желио је, управо, да нагласи колико је битно и значајно, спасоносно и суштинско за наше биће духовно рађање, односно поновно рођење. Јеванђеље ништа друго не говори осим о том унутрашњем процесу који треба да отпочне и да се одвија током тог процеса духовног рађања у Духу Светом. Зато смо се ми овдје поново, између осталог, окупили да бисмо се тога присјетили, јер је сваки човјек потенцијал и сјеме за то унутрашње, поновно духовно рађање да тај процес отпочне коме је крај у бескрају, у висини раста висине Христове и Његове величине. Таквом процесу и развитку краја нема. Почетак је овдје, на овом мјесту, и у овом тренутку. Без овог почетка нема истинског и правог људског успјеха и просперитета, због чега смо се ми и родили, и дошли на овај свијет и због чега нас је Бог назначио“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Све у Јеванђељу, додао је он, говори у параболама, односно у паралелним значењима од онога што чујемо.
„Као што има свој буквални смисао свака јеванђељска ријеч и има једно више, дубље значење од оног директног које чујемо, тако је и у свим заповјестима које нам је Бог преко Мојсија дао – 10 Божјих заповјести, па кад нам каже: Не убиј, то значи да другог не лишимо физичког живота и постојања, али, то има и дубље и више значење, симболику, то значи: Немој у себи и у свом срцу мрзити другог и жељети му зло. Кад каже: Не чини прељубу, то не значи само физички то не учинити, већ то значи дубљи и виши смисао да не потпадамо под утицај разних доктрина и учења, као што је у Старом завјету речено да се народ прокурво, тим ријечима каже, кад је почео да се клања другим и лажним боговима и идолима, значи, направио је дубљу прељубу у срцу своме. Кад каже: Не укради, не значи само лишити имовине неког другог и узети, присвојити што није наше, већ то дубље значи да све оно што нам у животу Бог даје да то приписујемо само себи, својим трудовима и моћима, а тиме од Њега крадемо и не признајемо Га за Дародавца и Извора свих добара, духовних али и ових земљских и материјалних“.
„Све те параболе које имају своје буквално, али и једно више и дубље значење су мост који нас преводи дубљем процесу разумијевања на оно мјесто које је близина Христова. Све што чујемо и прочитамо у току живота, све те гомиле информација које прикупљамо, а чини се да никад у историји људског рода то није било више и масовније него данас, нема шта у овом тренутку сада не можемо, гдје и у који крај свијета да одемо и у коју науку да заронимо и испитамо шта она и о чему говори. Никад то доступније није било него данас, али, у ствари, никад није та количина информација које добијамо није била директно пропорционална нашем дубљем разимијевању живота", оцијенио је Владика Методије, констатујући да што више имамо неких информација не значи да имамо дубље сазнање о томе ко смо, шта смо, куда идемо и какав је циљ нашег живота.
Навео је да су наши преци имали много мање информација и знања која су тада добијали, али су дубље и боље разумијевали себе, живот и свој однос према Богу и ближњем свом.
„Зато је ово наше сабрање и пређеосвећена Литургија заправо сазријевање наше душе и довођење у облагодаћено стање у коме ћемо боље да разумијемо, као што је речено на Литургији, да свјетлост Христова просвијетли све и свја, да просвијетли наш ум и наше срце да боље разумијевамо. Онда ћемо моћи да испунимо само један дио из Великопосне молитве Јефрема Сирина гдје каже: И дај ми да сагледам своја сагрешења и да не осуђујем брата свога. Једино онда нећемо осудити ако га дубоко разумијемо, а ако га дубоко разумијемо онда ћемо га истински завољети. На силу не осуђивати и окретати главу само да то не би изрекао али дубље не прихватити другог у своје срце и разумјети га, због чега неко у неком стању пребива, нећемо ништа тиме постићи, механички не осуђивати ако не будемо другог дубље разумијели“.
„То значи да морамо, на првом мјесту, себе дубље разумјети, све своје поступке, мисли, ријечи, бринути и стражити над тим. То је атмосфера Великог поста, а ово наше сабрање је прикупљање снаге и помоћи благодатне божанске да истрајемо на том путу и да боље разумијемо све. Не само ову службу него и свој живот, своје постојање, живот наших ближњих и онога што је Бог назначио за сваког од нас“, рекао је Епископ Методије, додавши да је прошло 40 дана од упокојења племенитог човјека, дивног проте Драгана, који је деценијама кроз овај простор ишао од душе до душе, не у некој спољашњој намјештености, пози и претварању али је, истакао је, истински имао људски, пун разумијевања и љубави, однос према свакој души у овом крају, свуда куда је ходио и долазио, у најтежа времена.
„У временима када су цркве биле празне, јер су биле празне и душе, а то да се дотакао с љубаву и дубоким разумијевањем свачијег срца потврђује однос народа према њему, према његовом лику и ономе што је за свог живота овдје урадио. Господ да да утјеху његовог породици, и тјелесној и духовној који смо сви ми овдје сабрани и шире одавде, да њега упокоји у свијетлим насељима и одмори га као доброг свог слугу који Му је вјеран у маломе и у великоме био и да га над многим постави, а хоће, ако Бог да, јер га није џаба узео Свети Симеон управо на његов дан. Он је у овом граду Саборни храм први закопао у центру града за темеље Божјег храма, а посвећеном угоднику Божјем и нашем прародитељу Симеону Мироточивом“.
„Све су то знакови за дубоко разумијевање. Ми не можемо по спољашњим манифестацијама да добијемо неко сазнање, можемо једино ако нам се срце за то отвори благодатном силом Божјом. Да томе стремимо, идимо примјером оца Драгана и свих Божјих угодника из нашег народа од Христоса до данашњег дана Цркве Божје и трудимо се у томе једноме и најбитнијем да разумијемо ово што нам се дешава, молећи кољенопреклоно Бога да нам просвијети ум и разум. Онда ћемо бити истински, прави сљедбеници Христови, Његова браћа и Божји синови. Нека је покој души оца Драгана, а наздравље остатку и свима вама благослов“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
Одслужен је парастос на гробном мјесту свештеника Драгана Ристића, а пригодно слово одржао је протојереј-ставрофор Дарко Пејић, архијерејски намјесник бјелопољски. Подсјетио је на вријеме похађања Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка, гдје је био са неколико будућих свештеника из Црне Горе.
„Када су нас питали гдје ћете тамо, многи су мислили да је са вјером завршено, да треба само још неколико ствари обавити, међутим, није тако мислио Драганов отац, родитељи његови, који су га упутили на тај пут. И прије него што је отишао у Богословију било је борбе у Бару са протом Богићем, заједно су се борили да се добије локација за Саборни храм, одбрана темеља манастира Рибњак изнад Бара, који су хтјели, такође, да отму неки и покатоличе, а онда Богословија, пет година далеко од куће и од најближих, затим долазак, рукоположење и служба у Црној Гори гдје је остало свега неколико свештеника и свештеномонаха. Али, како кажу, у свакој несрећи има и среће, то је вријеме када и Митрополит Амфилохије долази у Црну Гору, а отац Драган се ставио потпуно на располагању својој Цркви и свом Митрополиту“, навео је о. Дарко.
Кратко вријеме, додао је, био је на Цетињу, а затим дошао у Беране да са о. Никодимом подиже обурдано и обаљено, срушено, запарложено, да чисте и крче.
„У таквом послу мора бити, и било је, трња и ожиљака, рана, али, као што сваки труд, свака жртва рађа плодове и дарове, тако је Бог њему дао дивну породицу, парохијане, дивни и вјерни народ Васојевића. Заједно су он и о. Никодим усправили, подигли и обновили, запалили угашена кандила и угашене кадионице, замирисао тамјан Лимском долином, окадили ову земљу и овај народ“.
„Ево нас данас на овом светом мјесту да му кажемо хвала за све, за сав труд, показану љубав за своју Цркву, за свој народ. Ко смо ми да судимо о томе да ли је требало још да живи, колико и како? Суди Онај Који живот даје, Који је животодавац а ми се данас, на овом мјесту, са његовом породицом молимо Дародавцу свих добара да и ову душу страдалну, али и радосну прими у Царство своје заједно са светим прецима његовим, тамо гдје нема плача, ни уздисаја, ни крика, ни вапаја, него је радост живота вјечног. Бог нека ти душу прости брате у Христу, оче Драгане и рајско насеље подари твојој души“, казао је свештеник Дарко Пејић.
