(31:1) Подајмо хвалу Ономе који узе на себе имена делова тела:
Ономе који је именовао себи уши, како бисмо научили да нас чује.
Ономе који је означио себи очи, како би показао да нас види.
Он је само узео имена ствари,
иако гнев и жалост духа не постоје у Његовој суштини,
Он је узео на себе имена ради наших слабости.
    Рефрен: Блажен је Онај који се јави људском роду у свим сликама!
(31:2) Разумејмо: да није узео на себе имена ових ствари, 
не би могао општити са нашом човечношћу. Оним што је наше приђе нам близу.
Он узе на себе наша имена како би нама дао свој начин живота. 
Позајмио је и узео на себе наш облик,
и као отац са својом децом, разговараше са нашом детињастошћу.

(31:3) Ову слику нас самих обукао је, па ипак је није обукао,
Скинуо је, па ипак је није скинуо – облачећи је, скинуо је.
Обукао ју је као помоћ, и скинуо је ради размене за друго.
Скидајући и облачећи се у сваку слику,
учио нас је да ниједна није слика Његове суштине.
Иако сакривен у својој суштини, приказивао нам је себе кроз откривене ствари.
(31:4) На једном месту беше као старац – Старац дана (Дан 7, 9).
Он беше такође као ратник – снажан и храбар (2 Мој 15, 3).
Он постаде старац ради суда и постаде снажан ради ратовања.
На једном месту беше тром, на другом Он трчаше тако да је постао уморан (Јн 4, 6). 
На једном месту спаваше (Пс 78, 65), на другом беше потребит (Мт 25, 35–36). 
На сваки начин радише да нас придобије.
(31:5) Ово је Предобри: иако нас је, радећи на силу, могао украсити, 
Он радише на сваки начин да нашу вољу учини прелепом, 
како бисмо могли насликати своју лепоту свезану заједно са бојама слободе.
Уколико би нас украсио, били бисмо попут слике
коју неко други насликаше, улепшавајући је својим бојама.
(31:6) Онај који учи птицу да говори
крије се иза огледала како би је учио.
Сваки пут када се птица окрене ка месту говорећег,
Она налази своју сопствену слику пред очима,
и разговара са њом, верујући да са својим другом говори.
Он је поставио своју слику пред тебе, како би кроз њу научио његов говор.

(31:7) Ова птица је попут човека,
али иако слични, они су такође странци.
Учитељ учи птицу триком, говорећи јој собом.
Суштина, узвишена изнад свега у свему,
Саже се са своје висине добровољно и прими на себе наше стање.
Он је радио на сваки начин да све окрене себи.
(31:8) Његова је слика старца или ратника. 
Писано је да је спавао, пак не беше дремљив.
Писано је да се умараше, али да се не могаше уморити.
Кроз слике свезиваше, губљаше и помагаше како би нас учио.
Ограничио је себе и стајаше над плочником од сафира (2 Мој 24, 10).
Простре се и испуни небеса, држећи све у шаци своје руке. 
Објави себе на једном месту, објављујући се притом на сваком месту.
Мислили смо, гле: Он је на оном месту, док он испуњаваше све.
Постаде сићушан како би стао у нас, и богат да нас обогати.
Беше мали, а затим велики, како би нас учино великим.
Да беше мали и да не постаде велики, био би мали и изгубио би наше поштовање,
изгледајући слаб. Из тог разлога постаде мали, а затим велики.
(31:10) Одушевимо се: када постаде мали, учини нашу маленкост великом.
Мислећи да је слаб, наш ум беше мали због својих мисли.
Ми смо недовољни за величину Бића –
недовољни за његову маленкост. Он постаје велики и одлазимо од Њега.
Он постаде мали и ми клонемо. На сваки начин радише са нама.
(31:11) Он жели да нас научи две ствари: да он јесте и да он није.
У својој љубави створио је лице, како би га Његова дела могла погледати.
Ипак, како не бисмо били повређени и мислили: Он је тамо,
Он хођаше из слике у слику, учећи нас да Он нема слике. 
И иако није дошао из људског лика, дошао је до њега у свом преображењу.

Свети Јефрем Сирин (306–373), поред Светог преподобног Афраата, сматра се једним од најзначајнијих сиријских писаца IV века. Иако је живео пре  успона монашке праксе, био је припадник реда ихидаја („усамљеника/самотника“), који су били група унутар заједнице сиријских хришћана, чији су чланови живели подвижничким и безбрачним животом. Неки сматрају да грчка реч „монах“ управо и представља калк према речи ихидаја. Свети Јефрем био је учитељ, можда ђакон, а пре свега писац – оставио је за собом библијске коментаре, стиховане проповеди, али је посебно познат по својим химнама. Мадраша или Химна XXXI Светог Јефрема Сирина налази се у збирци Химне о вери и представља рефлексију о библијском језику и оваплоћењу као начину Божијег снисхођења. Превод који се налази пред вама начињен је према енглеском преводу Џефрија Т. Викса (St. Ephrem the Syrian, The Fathers Of The Church: The Hymns Of Faith, Washington D.C.: The Catholic University of America Press, 191–196). Реч је, дакле, о преводу превода, што треба имати у виду. Сматрали смо да је сваки превод бољи од непостојећег, а надамо се да ће крајњи исход овог скромног преводилачког захвата побудити веће интересовање за дело Светог Јефрема и можда заискрити будући превод са сиријског изворника. До сада су када је реч о химнама са сиријског на српски језик преведене само Химне o рају трудом мр Небојше Тумаре (Свети Јефрем Сирин, Химне о рају, Крагујевац: Каленић, 2013). Химне о вери у својој целости сведоче о учешћу Светог Јефрема у богословским дебатама свога доба у којима се залагао за никејско исповедање вере. Како у уводу свог превода наводи Небојша Тумара, мадраше не представљају изум Светог Јефрема. У форми мадраша писали су представници јеретичких учења, а светитељ је преузео њихову поетску форму како би им се богословски супротставио. Преведена химна заправо представља још једну потврду чињенице на коју је указао Христо Јанарас: ,,Незаобилазна је чињеница да људски језик представља нашу једину могућност да саопштимо црквено искуство личносног односа са личносно откривеним Богом. Међутим, богословски апофатизам остаје при томе да наш језички израз треба да буде превазиђен, да буде схваћен само као иконолошки, да никада не исцрпљује оно што је назначено у рационалним границама онога који назначује. Апофатизам нас позива да негирамо, кад је реч о Богу црквеног искуства, и само аутономију појмова: божанство, дух, синовство, очинство, речи, светлост, живот“ (Хајдегер и Дионисије Ареопагит, Нови Сад: Беседа, 96). У овом контексту треба разумевати и поруку химне Светог Јефрема. Она пева о Господу који ,,оним што је наше приђе нам близу“, Господу ,,који је у својој љубави створио лице, како би га Његова дела могла погледати“. Лирска мекодушност ових стихова и њихова мисаона пространост сведоче нам о милости Божијој која се излила на духонадахнутог светог песника. Пред нама је, дакле, сведочанство богословствовања поезијом, јер се њен језички израз показао као најподобнији начин да се језички искаже искуство тајне.

Милош Милићевић