У сусрет празнику Преображења Господњег

Његово Преосвештенствo Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у суботу 11. августа у сали Парохијског дома на Жабљаку предавање на тему "Свјетлост Преображења Христовог".

Преображење Господње је, према ријечима Преосвећеног владике, празник Христове свјетлости. Овај Божански догађај има велики значај за наше спасење, јер се слава Божија открила кроз Христа прије Његовог славног васкрсења, а ту славу још више је потврдило и усавршило васкрсење, вазнесење на Небо и силазак Светог Духа на апостоле, казао је, између осталог, Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, говорећи, у уводном дијелу свог излагања, о самом догађају преображења Господњег на гори Тавору.

“Господ Исус Христос је, прије свог страдања, рекао ученицима и апостолима својим да неки међу њима „неће видјети смрти“ док не виде славу Господњу. Сигурно да су Христови ученици очекивали нешто значајно, велико, јер су знали да Господ испуњава своја обећања. Служећи Господу и пратећи Га, за три године Његовог проповиједања на земљи, они су видјели да се Господ, осим што проповиједа народу и чини чуда, често повлачи на молитву. Једаном приликом повукао се на Гору блаженства, гдје су се догодила она чуда умножења хљебова, али овог пута се догодило нешто изузетно. Господ је одабрао тројицу својих ученика, не свих Дванаест ученика, него само тројицу Петра, Јакова и Јована“.
“Једне ноћи на гори Таворској, молио се Господ Богу Оцу са тројицом поменутих ученика, као када ми у цркви служимо свеноћно бденије, нарочито по великим манастирима. Молио се дуго у ноћ свеноћном молитвом и у једном тренутку Христово лице је засијало необичном свјетлошћу, како пише у Јеванђељу, као сунце и не само Његово лице, него је и из Његових хаљина избијала свјетлост. То није био само визуелни феномен, него је то чудо, тај догађај произвео дубоко осјећање непосредног присуства Божијег, откривења вјечне славе Божије преко Господа Исуса Христа, тако да су тројица изабраних ученика, будући још неспремни да својим тјелесним очима, а ни духовним, гледају непосредно славу Божију, попадали на земљу. Иако су пали на земљу, у њиховом срцу је била велика радост, било је велико узбуђење, а то је, наравно, посебан доживљај када се Господ дотакне нашег срца“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Видјећи Господа преображеног, а будући осјењени славом Христовом, апостоли су, додао је Преосвећени владика, говорили: „Господе добро нам је овдје бити“. Зажељели су да остану са Богом, да буду издвојени, јер је сусрет и ближи додир са Богом било оно за чим су они чезнули. У том тренутку имали су све што им је у свијету недостајало.

“Божији промисао је био другачији, не да остану ту, него да се врате у свијет. Ни откривење славе Божије није било ван Божијег промисла, него је Господ открио славу своју апостолима, и то само тројици од њих, да би их утврдио прије Свог страдања и да би им открио славу будућег вијека. Не само славу Божију, него и ону славу које ће бити удостојени сви они који вјерују у Бога, који Бога љубе. Међутим, до те славе не може се доћи лако, без жртве и без крста и управо је то био циљ – да се ученици Христови не поколебају и не саблазне када дође страдање Његово, када буде приносио жртву за спасење цијелог свијета“.

“Не говори се у Јеванђељу много о догађају преображења Христовог, само укратко, неких петнаестах стихова. Међутим, овај догађај је толико значајан и толико важан за наше спасење да се прославља као један од дванаест великих празника у току године, уз остале велике празнике: Божић, Васкрс, Троjичиндан и Богородичине празнике: Рођење, Благовијести, Успеније, да не набрајамо све. Није случајно што је Црква Преображење Христово сврстала у велике празнике, који су нарочито истакнути, јер су тиме сви вјерни, сва Црква Божија, позвани да се постом и молитвом припремају за овај празник. Преображење Христово је празник Христове свјетлости, Божије свјетлости и Божије милости, која се пројавила прије Христовог страдања, прије Христовог васкрсења. У томе се огледа његов значај – што се слава Божија открила кроз Христа прије Његовог васкрсења, а Његово васкрсење, вазношење на Небо, силазак Светог Духа је ту славу још више открило и потврдило. Све то што се послије преображења догађало надодавало је и усавршавало славу Божију, како и Свети апостол Павле назива Христа “Усавршитељем вјере наше“, нагласио је Владика Јоаникије.

Он је казао да празник Преображења Господњег носи са собом велику тајанственост и мистичност. Људском уму остаје необјашњива и ова тварна, сунчана, звјездана свјетлост која даје живот сваком бићу, а која је, према ријечима Његовог Преосвештенства, само симбол вјечне свјетлости и уводи нас у ону неупоредиво већу тајну – тајну Божије свјетлости без које нема живота.
“Ако бисмо тражили, условно речено, некакву одредницу православне вјере онда би могли рећи да је наша света вјера православна – вјера Божије свјетлости, религија свјетлости Божије. Значај празника Преображења Христовог велики је, нарочито, у духовном, молитвеном животу и искуству Цркве. Кроз догађај преображења Господа Исуса Христа, односно кроз сам овај празник, вјерници се удостојавају доживљаја присуства Божијег у свим временима. Они који се Богу моле, који Му искрено служе, они, по мјери своје вјере, имају доживљај присуства Божијег, некада мање некада више, зависи од нашег труда, од Божије промисли, од милости Божије. Догађај Преображења Христовог даје нам поуздање, јер се наше искуство везује за искуство апостола; апостолско искуство преноси се у наше искуство. Тај догађај својом силом, својим дејством није био одређен само за то вријеме, него он прожима сва времена“.

“Полемишући са оним ученим Варлаамом Калабријцем, који је свјетлост Христовог преображења сматрао тварном, пролазном свјетлошћу, велики византијски теолог и учитељ Цркве Божије у 14. вијеку, Свети Григорије Палама је говорио да се, заправо, ради о вјечној Божијој свјетлости, о вјечној слави Божијој коју је Бог показао преко свог Сина, кроз Његову људску природу. Људска природа у Христу је она природа преко које и ми постајемо причасници вјечне Божанске славе, наша природа има могућност да додирне вјечност, да буде причасна, прожета и испуњена вјечном славом Божијом. Учење Светог Григорија Паламе потиче из вјековног православног искуства. То је библијско искуство какво су имали Свети пророк Илија и Свети пророк Мојсије. У Библији стоји, ако се сјећате, онај детаљ да је Мојсије, када послије четрдесет дана поста и молитве силази са горе Синајске, био потпуно преображен, његово лице је сијало као сунце. Покривало, којим је пророк Мојсије скривао од простих људи своје лице, тумачи се као одлика Старог завјета, јер тада још увијек није било вријеме да се открије слава Божија. Оно чега је Мојсије био удостојен назнака је оне славе Божије, коај ће се открити преко Христа Господа и Спаситеља нашег. Вјечна слава Божија открила нам се, на најсавршенији начин преко Христа, јер је Мојсије био, ипак, само човјек, био је причастан слави Божијој, био је удостојен славе Божије, а Син Божији има ту славу по својој природи. Он је по Божијем промислу открио то богатство Божанства којег се и ми удостојавамо“, казао је, поред осталог, у свом надахнутом предавању, Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Значај празника Преображења Христовог, како се могло чути овом приликом, велики је и за православну умјетност, нарочито при изображавању фресака и икона, јер, сликајући икону светитеља, Христову икону, Христов лик или лик Мајке Божије, ми, према ријечима Владике будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, сликамо преображени лик људски, онај који је у есхатону, који је у вјечности, који је достигао вјечност. У црквеној химнографији једна од кључних тема јесте, управо, свјетлост Божија, истина Божија, правда Божија, а све то може се подвести под ријеч слава Божија о којој су писали и велики пјесници световне поезије, какав је наш највећи пјесник Петар II Петровић Његошев, чија “Луча микрокозма“ представља поему Божије свјетлости.