Помен у никшићком Саборном храму
Након вечерње службе, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у петак 30. октобра 2020. служен је помен, поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха Пећког Трона Амфилохија.
Помен је служило свештенство никшићког намјесништва уз молитвено учешће вјерног народа, који је, иначе, током цијелог дана, пристизао у никшићку Саборну цркву да се помоли Богу и запали свијећу за покој душе нашег духовног Пастира Митрополита Амфилохија.
Ријечју бесједе обратио се протојереј Миодраг Тодоровић, који је казао да је наш Митрополит застао у земаљском ходу на путу истине, правде, љубави, спасења, преселивши се са таквог послушања Господу Исусу Христу под Његове скуте и у Његово наручје.
„Срце нашег Митрополита Амфилохија имало је само улазна врата за сваког човјека. По ријечи Господњој, није никога осудио у срцу своме и потиснуо из срца свог. Свакога од нас је њихао својом сузом, својом молитвом, вјером, надом, а надасве, љубављу. И његово трпљење, његово стрпљење, његов труд, истрајност, послушност је оно што је красило сваког човјека Божјег, као и његове претходнике на Цетињској катедри, који су се упокојили, на овај исти дан, уочи празника Светог апостола и јеванђелисте Луке, двојицу Митрополита, стрица и синовца Петра I и Петра II и то је златно сазвежђе наше Пећке Патријаршије, златни архијереји са Цетињске катедре“, рекао је отац Миодраг.
О Митрополиту Амфилохију може се говорити као теологу, полиглоти, умјетнику, пјеснику али, је он, изнад свега, сматра о. Миодраг, био Отац.
„Он нас је примио у своје топло наручје, угријано Христовом вјером и из тог наручја предао нас Господу Богу Христу, јер се само ту налази спасење и само је ту човјек спашен и препознат као човјек. Знао је то када је кренуо да у Црној Гори мири гробове, посвађану браћу која су погинула од идеолошких стријела, одапетих из братске руке, али су остали и гробови непријатељски. Он је знао, свједочио и упозоравао нас да док се гробови не измире неће бити мира ни међу нама, који чепамо овом земљом“, навео је протојереј Миодраг Тодоровић.
Указао је да је Митрополит пошао и на Косово и на Метохију у вријеме погрома нашег народа да, по цијену смртне опасности, и тамо људе тамо опоје и достојно их сахрани.
„Знао је да, ако се не испоштује онај час кад прелазимо из смрти у живот, човјек нема светиње, а човјек без светиње је гори од дивље звијери. Зато је откопао оне кланце наших братских рана у Приморју, на Грахову и широм Црне Горе, али је остало још неотворених јама и несахрањених братских костију и ми смо дужни, ако смо ишта дужни Митрополиту, да то урадимо. Бољела га је свака стрелица богомржње и братомржње, јер она затрује људско срце; с тога је упозоравао да су то најопакије болести, најопакији вируси и да ако се од тога не излијечимо нећемо направити ни први корак према спасењу и према спознању истине“.
„И, ево, Митрополит, као да нас је довољно овдје поучио, опоменуо, очински накарао и братски помиловао сваку душу напаћену и намучену, преселио се у Царство небеско да би ми овдје, и то је, мислим, учинио ради нас и ради нашег спасења, да би темељи нашег постојања били тврђи и да би учврстио завјет Светог Лазара, Косовски завјет да је за малена ово земаљско царство, а небеско увијек и довијека“, бесједио је прота Миодраг.
Навео је да ријетко кад видио да је наш духовни Отац Митрополит Амфилохије сузу пустио, али је пустио када је говорио о страдању Митрополита Јоаникија и 120 свештеника Митрополије црногорско-приморске и великог броја овог народа.
„Та суза је сакупила у себи сву муку, сву патњу од дјетета, преко старице и мајке са дјететом у наручју, до војника, официра и старца, свих оних, који су по врлетима Босне остављали своје кости без гроба и без мрамора. Његово срце, рањено тиме донекле је залијечено молитвама у словеначким шумама, када је понио велику љубав и захвалност према словеначком народу, који је испоштовао тајну преласка из смрти у живот“, казао је свештеник Тодоровић.
Закључио је да оно што смо научили од њега је то какав човјек треба да буде.
„Сигуран сам да ће га мајка срести са ријечима пјесника: Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити. Царство му небеско и вјечан спомен Оцу нашем, и брату нашем, и Ђеду нашем. Он је постао Ђед свих нас, а ђед је онај који се воли и онај који воли. Вјечан му спомен и Царство небеско“, рекао је протојереј Миодраг Тодоровић.
