Великопосним богослужењима у сусрет Васкрсу

У недјељу 29. марта 2015, у Парохијском дому у Страшевини код Никшића, предавање на тему "Великопосним богослужењима у сусрет Васкрсу“, одржао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички.

О. Мирчету, у име својих парохијана, сабраних вјерника и у своје лично име, поздравио је надлежни парох протојереј Велимир Јововић, напомињући да парохија страшевинско-кличевска није до сада практиковала организовање оваквих предавања и најавио да ће сличних духовних разговора бити и у будуће, на радост и духовну корист вјерног народа.

"Наш драги брат у Христу, свештеник Мирчета Шљиванчанин ће нас поучити темом коју смо насловили са „Великопосним богослужењима у сусрет Васкрсу“ јер срж овог поста треба да буду богослужења. Добро је што постимо, што се лично Богу молимо, што се трудимо да чинимо добра дјела, али суштина је да што ближе приђемо Господу, да примимо Господа, а најбољи начин за то су управо богослужења“, казао је протојереј Јововић.

Велики Часни пост, чији већи дио пута смо већ прошли, прилика је да се, према ријечима о. Мирчете, запитамо јесмо ли тим путем, ипак, ишли како треба, да ли смо на прави начин путовали и хоће ли нам све то бити на духовну корист. Васкрс је највећи празник наше свете вјере, празник над празницима, радост над радостима, најважнији догађај за нас и наш хришћански живот зато што Христово васкрсење представља нови живот. Својим васкрсењем Господ је побиједио смрт и нама који у њега вјерујемо, који смо крштени у Његово име, својим васкрсењем дао могућност вјечног живота, рекао је у уводном дијелу предавања свештеник Шљиванчанин.

"И зато би сав наш живот требао да буде усмјерен том циљу, да од тог живота, који је засијао васкрсењем Христовим из гроба Христовог, буде и наш живот. Вријеме Васкршњег поста није ништа друго него наша припрема, наш труд да од тог новог, вјечног, благословеног живота и ми захватимо, њиме се напојимо и то да буде наш живот. Зато је пост важан, поготово овај васкршњи, он је најважнији од свих постова."

"У току Великог Часног поста требали би да се потрудимо да тај догађај примимо, да у њему што више учествујемо, то јесте да Господ Бог буде центар нашег живота, да се усредсредимо и да пред собом јасно видимо циљ ка којем идемо и да нам ништа у томе не смета, да све оно што нас одвраћа од тога остранимо. У томе је смисао поста. Ми, људи тешко можемо сами, на прави начин, то да учинимо без других, јер наша вјера је заједничка, наша Црква је заједница, ми хришћани, крштени људи смо људи заједнице, заједничке вјере, саборне вјере. То је наша вјера православна зато што је и наш Бог заједница – Отац, Син и Свети Дух, ми у тога Бога вјерујемо. И Црква са тим Богом је, такође, сабор, она има заједнички живот, заједничке свете тајне и све што у Цркви вршимо ми радимо заједно и саборно, јер је то истинито. Тако је и постом, иако се свако од нас индивидуално труди у ономе што је спољашња форма, али суштина поста је заједничка, јер је и Васкрс, коме идемо, саборни празник, тиче се свих нас“, казао је протојереј Мирчета Шљиванчанин.

Он је додао да је истински пост немогућ без Цркве, без заједнице, без богослужења, као што ни Цркве нема без богослужења.

"Све што је у Цркви важно и спасоносно везано је за службу, за богослужење, па тако и Велики пост. Он нам не може бити јасан, ни истински користан ако га не сагледавамо кроз ту богослужбену перспективу, кроз службе, а Васкршњи пост је посебан управо зато што има и посебна богослужења, која нијесу заступљена у другим периодима црквене године, већ само у току Васкршњег поста. Та богослужења су важна јер нам помажу да схватимо суштину поста, да постимо на прави начин, да нам пост буде духовно користан и да нас доведе до циља путем којим смо кренули“.

"Током Васкршњег поста постоје посебне службе, које су другачије поготово у данима од понедељка до петка. Суботом и недјељом то није тако уочљиво и зато је важно да током Васкршњег поста идемо на богослужења и данима од понедељка до петка да бисмо сагледали атмосферу поста, да бисмо спознали, научили и учествовали у тим богослужењима која нас, на најбољи начин, уче шта је пост и припремају за Васкрс“.

"У тим данима се у цркви праве велики поклони, што није уобичајено током других дана, других празника или других периода литургијске године. Говори се, такође, једна специфична молитва, која се, иначе, не практикује у другим периодима године, зове се молитва Јефрема Сирина. Та кратка молитва се понавља у свим богослужењима Великог поста, на јутарњој и вечерњој служби, у манастирима када се читају Часови и на Пређеосвећеној Литургији. Та молитва је врло важна, сажета је, али врло дубока и на најбољи начин нам саопштава како да живимо, да се трудимо и шта је циљ нашег живота у току ових посних дана“, нагласио је свештеник Шљиванчанин.

Отац Мирчета је напоменуо да стихове молитве Јефрема Сирина прате велики поклони, велике метаније вјерника, које имају, такође, велико значење.

"Оне су израз нашег покајања, а то значи да је вријеме поста вријеме покајања, вријеме када треба да се потрудимо да од себе одстранимо све оно што нас одваја од Бога, да се потрудимо да у нашем животу убрзаног темпа, оптерећеног свакодневицом, која је често испуњена обавезама, трком за бескорисним стварима, да се потрудимо да све то од себе одстранимо, а то је једино могуће истинским покајањем и молитвом Богу, да нам Господ помогне да се од тога ослободимо“.

"Све великопосно богослужење је проткано тиме; оно је, заправо, школа покајања. Све те предивне пјесме, које пјевамо на вечерњој и јутарњој служби, су најбољи учитељ за сваког хришћанина шта значи покајање и шта значи пост. Метаније које чинимо говоре да ми и душом и тијелом желимо да се промијенимо, да цјелокупна наша личност учествује у тој промјени и то је у ствари покајање - да се промијенимо, да промијенимо наш начин живота, јер гријех је увијек промашај, који нас одвлачи од циља, спречава да идемо правим путем ка правом циљу. Вријеме Великог поста и великопосна богослужења нам помажу да циљ нашег живота јасније видимо и да сигурније идемо према том циљу“, поучавао је сабране протојереј Мирчета Шљиванчанин.

Посебна служба у току овог поста јесте Литургија Пређеосвећених дарова. Служи се сриједом и петком и најкарактеристичније је богослужење Великог поста.

"Према црквеним канонима, од понедељка до петка је забрањено служење пуне, праве Литургије - Литургије Јована Златоустог и Светог Василија Великог, како најчешће служимо током године. Пуна Литургија је увијек дан радости, дан славе, дан празника, јер се на Литургији сусрећемо са Господом и тај сусрет је за нас радост и празник; с друге стране вријеме поста је вријеме покајања, донекле и туге, али не туге која нас води у очајање и безнађе, него туге зато смо увидјели да смо грешни, али у исто вријеме ми осјећамо радост зато што знамо да нам Господ даје снаге да се избавимо, да је Господ Онај Који је љубав и Који никада неће дозволити да одемо у пропаст, ако то сами не учинимо“.

"Црква, наша духовна Мајка, је, знајући нашу природу, наше слабости људске, установила да се у тим данима служи Пређеосвећена Литургија јер од понедељка до петка не можемо без Светог причешћа, без духовне снаге, не можемо се борити са злом, са својим гријесима и слабостима, ако немамо светиње Светог причешћа да нам у томе помогне. На пуној Литургији у суботу или недељу оставимо Свето причешће, онај Агнец, Тијело Христово за Литургије Пређеосвећених дарова и то чувамо у олтару, на светој трпези да би могли да их изнесемо у току службе и да се њима причешћујемо“, рекао је о. Мирчета, напомињући да је за великопосна богослужења карактеристично и читање старозавјетних књига, односно дјелова из Књиге Постања и Премудрости Соломонових уз које су се они некрштени некада раније припремали за крштење, а крштени опомињали на живот у Христу Спаситељу.

"Богослужења Великог поста нас сједињују с Богом, као и све службе и молитве, оне су наш разговор са Богом, њима утврђујемо наш однос са Богом, али оне имају и тај поучни карактер да нас науче какви треба да будемо људи, како да живимо, како да постимо и припремамо за празник Христовог Васкрсења, али не само за тај празник него и за наше васкрсење“, поручио је, овом приликом, протојереј Мирчета Шљиванчанин.

Ово предавање присутни су пропратили са великом пажњом и интересовањем, па су након завршеног излагања, услиједила питања вјерника.