Сведок радости и љубави у Христу - У спомен на протођакона Владимира Јарамаза (1980-2023), поводом прве годишњице упокојења
„Ако Христос није устао, узалуд је вера нашаˮ (1. Кор. 15, 17), речи су богомудрог апостола Павла који васцелим својим бићем сведочи о сили васкрсења у којем је смисао нашег битисања и свеколиког живота. На том тврдом темељу васкрсне вере, наде и љубави живео је и Богу служио наш незаборавни протођакон Владимир Јарамаз од чијег се упокојења, на празник Сабора Светог Јована Крститеља, 7/20. јануара 2024. године, навршава годину дана.
Хришћански етос нас учи да Господ призива у своје царство своје верне служитеље у тренутку када су они најспремнији за тај тајанствени сусрет, а наш протођакон је у попразништву празника Богојављења похитао у наручје Господа кога је целим бићем љубио. Као онај који је од најмлађег узраста био задојен љубављу према свештеном богослужењу и његовом благољепију, наш отац, брат и пријатељ је својим ангелским служењем проницао у тајну свештене реалности на коју нас подсећају богослужбене речи: „Крстом Твојим радост дође целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо” или „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје певамо и славимо”. Реалност крста и васкрсења била је мера протођакона Владимира који је и својом кончином, прелазећи из смрти у живот, сведочио да васкрсења не бива без жртве и крста. Тим крстоваскрсним путем којим је ходио наш Владо данас постојано и храбро ходи његова породица, супруга Милица са две кћери, држећи се чврсто Христа који је пут, истина и живот (Јн. 14, 6).
Духовни патрон породице блаженопочившег протођакона Владимира је Свети свештеномученик Игнатије Богоносац, велики отац Цркве, учитељ и светитељ који је живео и делао у другом веку, а чији светитељски пример је у свом ђаконском служењу следовао и подржавао наш отац Владо који је Бога носио у срцу и љубављу га сведочио. Светопочивши митрополит Амфилохије је често говорио да је молитва важнија и од дисања, те да се више треба молити него ли дисати, а свако ко је имао прилике да чује и види торжествено служење протођакона Владимира, могао је да види служитеља који носи Бога у срцу и актуализује наведене речи свог учитеља митрополита Амфилохија.
Прошло је годину дана од како протођакон подгоричког дома Спасовог саслужује на небеској Литургији, бивајући у нашим молитвеним сећањима живо присутан. У мају 2023. године походио сам Никшић поводом празника Светог Василија Острошког, и учествујући у Световасилијевској литији прокоментарисао сам једној сестри: Нема нашег протођакона да произноси прозбе за свој родни град и његове житеље, на шта је она одговорила: Ту је наш Владо, данас су и небо и земља уједињени у једној љубави Христовој. Ваистину, љубав Христова нас обједињује и држи у нераскидивој заједници са Богом и једних са другима. Да је мера његовог живота било васкрсење, сведочи и чињеница његовог живог присуства у уму и срцу свих припадника Цркве Божје који су бар једном у животу имали прилику да се сретну са протођаконом и чују његово громогласно произношење прозби. Световасилијевски дани собом су донели радост, а са том радошћу много усрдније помињање и сећање на нашег оца, брата и пријатеља који као да нам сада заједно са псалмопојцем говори: Нећу умрети него ћу жив бити (Пс 117, 16).
У нашем петогодишњем овоземаљском пријатељству усталило се да приликом сваке моје посете Црној Гори један дан буде одређен за сусрет са протођаконом који је својим широким срцем грлио свакога, делатно пројављујући двоједину заповест о љубави према Богу и љубави према ближњима. На празник Светог Василија Острошког крај чијег свештеног кивота је протођакон Владо научио најузвишенију школу побожности и живота, посетио сам његово место погреба на Старом никшићком гробљу. Отпојао сам тропар Пасхе на грчком, црквенословенском и српском језику, како је протођакон волео, а по завршетку појања, брат који је био самном и ја, чули смо прелеп цвркут птица са оближњег древног храма Светих апостола Петра и Павла. Са сузама у очима рекао сам: Слава ти и хвала Боже, јер моје појање није остало без одговора. Ових неколико сведочанства које доносим као вид прве молитвене воштанице у спомен на протођакона Владимира Јарамаза, утврђују нас у вери и истини да наш Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38).
Нека Господ протођакону Владимиру подари Царство небеско, а свима нама вере, снаге и љубави да не малаксавамо у љубави и добрим делима, како бисмо у погодно време били удостојени да чујемо спасоносне речи које је, верујемо, чуо наш престављени протођакон Владимир: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога. (Мт. 25, 21).
О празнику Сабора Светог Јована Крститеља,
7/20. јануара 2024. лета Господњег
Катихета Бранислав Илић
Извор: Портал „Ризницаˮ
