У Светосавском и Косовском насљеђу су путокази нашег опстанка
У Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу у уторак, 29. јануара 2014.године уприличена је духовна академија у славу и част Светог Саве првог Архиепископа српског.
Светосавско сабрање, које традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка, Црквена општина Никшић и Голијски сабор културе, благословио је, поздравиљајући уважене госте и учеснике светковине, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
"Настављамо са светосавским свечаностима, које полако приводимо крају, драга браћо и сестре. Почели смо неколико дана прије Светог Саве и нарочито свечано је било на сам Савиндан у цијелој нашој Епископији, као и у читавој нашој помијесној Цркви и та радост нас држи. Светосавске свечаности су из душе из срца, из главе, како то Његош каже, цијелог народа, јер ми нијесмо заборавили наше духовне коријене. Свети Сава је основао три светосавске епископије на терену данашње Црне Горе: данашњу Митрополију црногорско-приморску, Епископију будимљанску и хумску Епископију, којој је некада припадао и Никшић“.
"Именом Светог Саве ознамењена је сва Црна Гора од манастира Савине до Савиног бора на сјеверу Црне Горе, Савиних стопа и Савиних суза. Зато су ове наше свечаности тако дивне и величанствене, јер је тако јако завештање Светог Саве Првог српског Архиепископа у Црној Гори, зато су оне тако посјећене и тако радосне“.
"Драго нам је да вас све поздравимо на овој дивној свечаности у граду Никшићу, а нарочито наше драге и угледне госте: амбасадора Србије у Црној Гори г.дина Зорана Бингулца, проф. Милоша Ковића, који ће нам вечерас одржати Светосавску бесједу, г.дина Миодрага Даку Давидовића, ктитора манастира Светог Саве у Голији, представнике Културног и просвјетног друштва „Просвјета“ из Републике Српске, предсједника Матице српске у Црној Гори г.дина Драга Перовића и г.дина Слободана Бабића, предсједника Голијског сабора културе, суорганизатора наше свечаности. Добро нам дошли!“, казао је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.
Светосавску бесједу је одржао историчар доц. др Милош Ковић са београдског Универзитета. Ковић је указао на ријечи Светог Саве које је упутио о. Спиридону, игуману Студенице око 1234.године „Чувај се чедо моје слатко да не изиђеш из неког мог завета да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби која је корист“. Ове ријечи, преузете из Јеванђеља по Матеју, одјекују српском историјом до дана данашњег, сматра Ковић. Јер, шта је Косовски завет Светог великомученика Кнеза Лазара и његових витезова, њихово одбијање земаљског царства и опредјељење за Царство небеско ако не остварење Јеванђеља и овог завета Светог Саве.
"Када наводим ове две реченице из писма Светог Саве игуману Спиридону и када говоримо о косовском опредељењу ми се, по мом мишљењу, налазимо у самом средишту српске суштинске хришћанске националне идеје. Одатле нас пут, без сувишних лутања и странпутица, води право ка, свима нама познатом, одговору Мајке Јевросиме на питање на коме је царство. Одатле нам долазе и Карађорђе и Његош. Ту, у завету Светог Саве и Косовском завету, јесу исходишта увек истих одговора, које је, са необичном доследношћу, у највећим историјским искушењима давао српски народ. Одатле нам долази Гаврило Принцип, ту је објашњење одлуке да се цела једна земља, Србија 1915., уместо да се преда, упути преко црногорских и албанских планина, ка мору, Солунском фронту ка победи и бесмртној слави“.
"Ту је право објашњење 27.марта 1941.године. Одатле нам долазе речи Светог Вукашина јасеновачког "Само ти дијете ради свој посао“. Одатле, од Светог Саве и са Косова, из Бјелопљавлића нам 1916. долазе 14 учитеља и 3 правника, који по цену стрељања и утамничења, одбијају да се одрекну ћирилице и српског имена. Одатле нам долазите и ви, браћо и сестре, поштоване колеге, ако сам ја достојан да вас тако зовем, 27 никшићких и херцегновских професора. Отпуштени сте из земаљског царства, али, одбијањем да се одрекнете својих предака и потомака и плаћањем цене за то, ви сте припали главном току српске историје. Ви сте доказ да је жив наш Косовски завет и да историја српског народа није завршена“, истакао је Ковић.
Ове године обиљежавамо стогодишњицу од почетка Првог свјетског рата. Уз Светог Саву и Светог Симеона, уз Немањиће, Светог кнеза Лазара, Карађорђа и Његоша, Балкански ратови и Први свјетски рат, спадају у најзначајније догађаје српске историје. Сјећање на Први свјетски рат, према мишљењу доц. др Милоша Ковића, улази у саме темеље модерног српског националног идентитета.
"Скоро да нема српске породице која у Првом светском рату није некога изгубила. Зато данас, са толико туге, читамо вести о преливању медијске антисрпске хистерије у академску историографију, о оптуживању Срба да су изазвали то огромно страдање светских размера, у поређењима Сарајевског атентата са нападима на свјетски трговински центар 2001. И данашњи силници, Сједињење америчке државе и њихови сателити, пре свих, обновљена, ојачана Немачка, али и Турска, хоће да имају своју историју. Ништа ново под капом небеском. Из те отровне кухиње потичу и оптужбе које само привидно потичу одавде, према којима је Србија 1918. извршила аншлус Црне горе, знамо шта је био аншлус 1938“.
"Лако је друге оптуживати за сопствене слабости и огрешења. Шта смо ми учинили да, после слома југословенства и комунизма, вратимо Првом светском рату место које му припада у сећању српског народа. Када смо последњи пут упалили свеће својим јуначким прецима са Цера, Колубре, Мојковца, Солунског фронта. Њих се понекад и сетимо, али шта је са десетинама хиљада безимених жртава, страдалих у масовним злочинима окупатора који су, рецимо, у мојој Мачви 1914. имали све одлике планираног систематског геноцида? Колико се сећамо жртава аустроугарских концентрационих логора, патентираних управо у Првом светском рату? У Матхаузену у Првом светком рату страдале су хиљаде срба. Стотине хиљада жртава болести и глади овде у Црној Гори и Србији. Да ли памтимо имена злочинаца? Југославије више нема, ми не морамо више због братства и јединства да прећуткујемо тужне истине о Првом светском рату“, казао је Ковић.
Ковић је нагласио да и сами сносимо одговорност у процесима слабљења и нестајања српског идентитета.
"Скрнављење Његошеве капеле, укидање ћирилице, прелазак на латиницу, укидање српске историје и књижевности, избацивање српских наставника и професора са посла, промена свести, не чинимо ли то све данас сами, својевољно? Не гласа ли за то, данас, већина становника Црне Горе и Србије. У Црној Гори је ово самопорицање, како је то изразио Мило Ломпар, најцрње и најбестијалније. Овдје су, међутим, и најсветлији примери честитости и храбрости. Та болест, која је готово савладала Црну Гору, увелико се проширила и на Србију“.
"У Београду се на јавним местима отишло даље од пуког преласка на латиницу, па продавнице, ресторани и предузећа немају више српске називе, него нека смешна хибридна имена, настала спајањем енглеског и српског језика. Исти процес је на делу и у Бањалуци. Не само да новине и телевизија у Србији спремно преносе наређења страних изасланика да је потребно да Срби промене свест, него то понављају наши властодршци у паузама потписивања споразума у којима сопствене грађане на Косову и Метохији предају на милост будуће велике Албаније. У исто време на делу је свеобухватна ревизија српске историје која нас уверава да је Косово извор свих наших невоља, а не исходишта и потврда наше вере и слободе“, рекао је доц. др Милош Ковић.
Српска историја даје одговоре на питања о томе који су извори нашег свеопштег посрнућа и гдје се налази путеви оздрављења српског друштва, оцијенио је он.
"Било је оваквих, а и још горих времена. Сматра се да је у другој половини XV и у првој половини XVI века у доба ратова, страдања, покоља сваки четврти Србин примио ислам. Обнова Пећке патријаршије 1557. донела је, међутим, духовни и културни узлет. Светосавска Црква и чување предања омогућили су опстанак у потоњим вековима, а онда смо са великим Доситејем и великим Вуком у духу тадашњих европских идеологија, веру, Цркву и сећање, као суштинске састојке српства, заменили за језик. Вера у то да људи који говоре истим језиком, припадају истој духовној заједници, одвела нас је у Југославију“.
"Ипак, све што смо, у међувремену, преживели до данас била је добра и корисна школа. По мом мишљењу, потребан нам је повратак једноставним и опробаним историјским искуствима. Наша Светосавска Црква, наш Косовски завет, наше богато историјско и културно наслеђе, то су темељи и извори данашњег националног опстанка и наших будућих победа. Потребно нам је очување традиционалних вредности, вере, породице, отаџбине, али на нов, модеран, савремен начин. Српска православна Црква је једини духовни и политички континуитет наше историје од Светог Саве до данас“.
"Мора се променити однос према држави. Уместо гледања у држави главног моралног арбитра, господара живота и смрти, главног извора запослења и прихода, како се то овде, па и у Србији чинило последња два века, морамо да научимо да се организујемо ван државе, мимо ње, па и тамо где је она антисрпска, упркос њој. Црква и ту, опет, има вековна искуства. Наука, нове технологије и медији представљају и обећање и претњу. Мудро искоришћени они могу да буду важна средства одбране и победе. Кроз све то, уосталом, већ су прошли наши преци у 19.веку кад су од турских поданика другог реда, сопственим тргањима и напорима, постали слободни грађани националних српских држава Србије и Црне Горе. Потребно је, у најкраћем, само да наше старо вино сипамо у нове мешине. Само тако нећемо обрукати наше претке и постидети наше потомке“, закључио је на крају бесједе Ковић.
У богатом културно-умјетничком програму наступили су: хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мати Ангелине, са диригентима проф. Ленком Дурутовић и проф. Аном Бојић, рецитатори Сара Шарић и Павле Кнежевић, проф. музике Бојана Марковић, солиста на виолини Магдалина Кнежевић, појац Лука Цицмил, Спасоје Томић, гуслар Драган Даковић, а водитељи су били Жана Шаровић и Жељко Вуксановић.
На крају програма сви учесници и публика, која је до последњег мјеста испунила Саборни храм Светог Василија Острошког у Никшићу, отпјевали су заједно Светосавску химну.
