Служен помен за покој душа пивских мученика
У суботу 20. априла 2013. служена је Света заупокојена Литургија у храму Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима у Пиви.
Литургију су служили: јеромонах Рафаило, настојатељ манастира Подмаине, јеромонах Мирон, јеромонах Јефтимије, игуман манастира Пива и јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу. Одслужен је, као и претходних година током Великог и Часног поста, помен за покој душа свих житеља пивског краја, који су страдали током Другог свјетског рата. У молитвама пред Господом поменута су имена и оних 522 долских новомученика, међу којима и 109 дјеце, млађе од седам година, који су 7. јуна 1943. убијени у злочиначком походу припадника “Принц Еуген“ дивизије потпомогнутих са усташама-муслиманима из гатачког среза.
Вјерном народу, сабраном у светом богослужењу, бесједио је отац Рафаило Бољевић.
“Овај храм, драга браћо и сестре, иако се налази у овом амбијенту, у пивском реону, он је, неупоредиво, изнад свега тога. Он је у простору, али је и изван простора, он је у времену, али је и изнад времена, а како то бива – бива на тај начин што се ми, у простору и у времену, срећемо са Оним Који је изнад простора, изнад и прије времена, а у простору и времену, да би нас извукао из јама гријеха, из јаме пролазности, смртности, трулежности. До тога долази на један врло практичан, опипљив начин, тако што ћемо узети Његово тијело, узети Његову крв и са Њим ући у светињу над светињама, у свети олтар православног храма, захваљујући томе моћи да се обратимо Оцу Небеском и тражимо све што нам буде требало, не од људи, него од Њега Самог“.
“Ушавши у простор светог олтара, ми, вођени Сином Божијим и носећи Његову крв у нашим рукама, разговарамо са Оцем Небеским и молитве кроз Сина, јер Отац неће никога да чује, неће никога да прими, неће никога да благослови, ако га Син Његов не приведе Њему. Зато у православној цркви дјелује потпуно ненормално да ми наставимо Свету Литургију или да направимо Велики вход, без крви Сина Очевог, то је немогуће, зато ћемо ући са Сином, Њиме вођени, а Син Божији је постао син човјечији да бисмо ми, дјеца наших очева, унуци наших дједова и прадједова могли, вођени Сином Очевим јединородним, јер Отац нема до једног Сина да улазимо као браћа и сестре и тек преко Њега и Њиме вођени, да се сјетимо оног Небеског Оца, јединог Оца, јединог за све православне хришћане и ушавши у храм, од Њега да тражимо све што нам треба. То је највећи благослов и највећи дар за све нас“, казао је отац Рафаило.
Ми који смо овдје сабрани, сви заједно смо једно тијело, ми ћемо Оцу принијети крв Сина Његовог и преко те крви, подићи ћемо крв и тијело Сина Очевог и од Оца тражити, а Отац ономе ко му Сина поштује, кроз Литургију и кроз Православну Цркву, нема што неће дати.
“То је неслућена смјелост, браћо и сестре. Ми у том тренутку владамо простором, владамо временом, нама ће Отац испунитио сваку жељу, Он је то рекао у Светом Јеванђељу, Син Његов „Ко вјерује у мене и у моје име што год буде тражио од Оца, даће му“. Погледајте Свето Јеванђеље да не буде да је то нека измишљотина. То је речено, тако ће бити, тако и бива. И ова Света Литургија, немојмо да је сматрамо само неким финим сусретом, она је много више од тога. И ако смо до ове били на многим Литургијама, али ајмо, опет и опет, да покушамо да срцем доживимо близину Божију и све оно што је нама потребно, све наше тајне и добре жеље сада да пројавимо. Сад је тренутак, реални тренутак, ово је то благословено, то спасоносно вријеме, то спасоносно данас, тај спасоносни дан и тренутак у том дану, освећено вријеме, вријеме Свете Литургије“, поручио је јеромонах Рафаило.
О жртви долских новомученика, у пригодној бесједи, говорио је свештеник Миодраг Тодоровић. Он је напоменуо да свака култура извире или из култа живота, култа вјечности или из култа смрти, а људи који су, на овом светом мјесту, направили злочин припадали су, по свему судећи, култури смрти и пропадљивости. У овим мученицима препознали су, истакао је отац Миодраг, искру Божанственог огња и да је овај народ „умирати свик`о“ у својој смрти да нађе лијека.
“Кад тако посматрамо ствари, боље ћемо разумјети нека данашња кретања и, као што смо тада, на жалост, и овдје у Пиви, имали судар земаљских идеологија из којих су никли злочини, тако и данас имамо нешто што се зове идолопоклонство, сад, тренутно, према Европи, па се и не питамо је ли то Европа живота или Европа смрти, шта нам она доноси и хоћемо ли се, опет, кајати, као некада што смо имали оно идолопоклонство, ону фину причу о братству, али без Оца, о јединству, али без сабора и без Цркве, о добру, али без извора Бога, када смо мислили да ће нас све добро кренути само да се окренемо од Бога, да нам је Он једина сметња да будемо сретни и задовољни“.
“А без Онога Који нам је дао живот нема живота, има само једна велика пропадљивост. Кад се год сјетимо и поменемо ове страдалнике и оно дијете коме нијесу дали да се роди из утробе мајчине, толика је била та острашћеност, али, кад се год сјетимо и ових страдалника и свих, онда схватамо да ти људи нијесу мртви, да су они, заправо, много живљи него они који су их побили. Замислите људе који дођу Богу на истину и тамо их сретну душе ове дјеце, сретну их попаљене куће, сретне их плач мајки, сва она непочинства која су учињели. То је оно што нас је опомињао наш Патријарх Павле да увијек будемо људи а никад нељуди. Зато Христос заповиједа да се молимо за непријатеље своје, да се молимо за њихово спасење, да ми не будемо узрок њихове пропасти“, бесједио је јереј Миодраг Тодоровић.
Свештенство је након Литургије, у присуству вјерног народа, опојало мјеста на којима су 7. јуна 1943. страдали долски мученици.
