Мили Боже чуда великога
ево данас кад му вријеме није,
кренуше нам сиви тићи, нато јуначићи
на свој први мегдан да изађу,
и то коме, о чуда ли великог,
господари их против руске силе окренуше,
у Украјини они да ратују

И нек' буде што бити не може,
сиви тићи, нато јуначићи,
окружени унијатском војском 
већ кренуше на јуриш велики,
а на руску силу превелику,
а из народа зачуше се гласи:
- Ево, већ им прву задаћу претешку дадоше,
да Русима на мегдан изађу,
ем срамота, ем јада великог,
а у наших нато јуначића
нити чојства, нит' јунаштва има,  
а откуда се овде и нађоше 
против браће Руса да ратују,
што никад до сад не чињаше,
а све за мало шака од долара

Време прође па и борба поче,
ал' чим поче већ се и заврши,
на бојишту више никог нема,
преживеше само два врана гаврана
која Црној Гори ево полетеше,
да опишу оно што видеше,
кад у Црну Гору они долетеше,
на Цетињско поље ту стадоше
Црногорцима вести да казују
о исходу битке небивале
и почеше овако говорити:
- Кад нам борба са Русима крену,
сиви тићи у бој се спремише,
ал' клетву Светог Петра Цетињског 
они заборавише:
- Ма ко био од нашега рода и порода,
а устао против руског братскога народа,
нек' је проклет од овога и онога свијета,
с костију му месо отпадало

Али за клетве не хајаше
ови наши нови Црногорци,
Црногорци нато јуначићи,
што видесмо то и сведочимо,
када поче небивала борба ова,
са небеса к'о звезде ракете се јавише,
заставом Русије обавијене
и пламеном све сажегоше,
преживесмо само нас два врана гаврана,
и ево у Црну Гору ми долетесмо 
казивати вам шта се догодило,
како не би и други Црногорци
овим путем погибли кренули

Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије