Литургијско сабрање у Саборном храму у Никшићу
На празник Светог цара Константина и царице Јелене, Духовске задушнице, у суботу 3. јуна 2023. године, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.
Сабраном народу обратио се протођакон Константин Дојић, бесједећи о прочитаном светом Јеванђељу које је Црква поставила да се чита за празник Светог цара Константина и његове мајке Свете царице Јелене.
„Пастир је онај коме је живот скопчан са овцама, најамник је онај који ради шта му се каже, чува овце док му је то у интересу. Без оваца пастир умире, без пастира овце умиру, нема им жиовта. Зато су често непријатељи Цркве, покушавајући да извргну руглу ријеч Божју, говорили како им у Цркви кажу да су овце, а да су пастири они који вас, каже, деру, шишају, варају. А Црква каже да су то овце словесне а тај однос између оваца и пастира није због манипулације и преваре, него због животне скопчаности оваца и пастира“, рекао је протођакон Константин, додајући да сви који су имали везе са сточарством знају како је стока често, као живо или благо, скопчана са нашим животом као чланови породице, на неки начин.
„А зашто се то односи на цара Константина и царицу Јелену? Зато што су то прваци народа и прваци Цркве, пастири народа и њима нема живота без народа, и народу нема живота без њих. Без оваца пастир нестаје, нема смисао, властодржац исто нема смисао без оних над којима власт држи, а поготову не данас кад сав народ бира своје властодршце. Цар Константин је направио велику ствар у историји, Црква је била гоњена, власт и држава су јој били као вукови, у вучјим кожама који су стадо разгонили, клали, а цар Константин је постао, не само пастир стада, него је то стадо проширио на читав свијет практично. Легализујући хришћанску Цркву, чинећи је не једином него равноправном са свим осталим лажним религијама тада, он је отворио врата да оно мало квасца истине укисели цио свијет, да се онај велики комад планине из визије пророка Данила обруши на све идоле и да покрије цио свијет“, бесједио је протођакон.
Константин је, по његовим ријечима, у људско друштво унио Логос истине, јеванђеља и Црква је постала средиште културе, писмености, живота.
„Хришћанска вјера је постала основ цијелог сазнања, самоспознаје нас и свих наших предака. Тај однос који је цар Константин установио 313. године, прије скоро 17. вијекова, јер су мало касније од тада хришћански цареви улазили на ова врата приликом крунисања, добијали Тијело Христово у руке и причешћивали се заједно са свештенством као представници цијелог православног хришћанског народа. Заједно се тако причестио, улазећи кроз ове царске двери дародавац и ктитор ове цркве, Свети цар Николај II. То је задњи римски цар, пошто је Москва трећи Рим, а Константинов наследник Теодосије био први крштени римски цар, који се на тај начин причестио. То означава уговор између Цркве и државне власти, да је државна власт богомдана док држи истине вјере и не одступа од ње и да је Црква благословила ту власт“ , навео је протођакон Константин, додајући да се 1917. године тај пакт завршио, вративши Цркву у онај период прије цара Константина, у период гоњења, период вукова и распуђивање оваца.
„То је био период комунизма, нових Диоклецијана, Стаљина, Броза и других непоменика ближих нашем времену који су се трудили да Цркву униште. Они су учини велико дјело несвјесно. Нико у Цркви овдје није био због неких привилегија друштвених, државних, ко је год дошао знао је да је тиме обиљежен, јер се вратио у онај период Диоклецијана прије цара Константина који се, ето, завршио побједом величанствених литија“.
„Међутим, данас се враћамо у тај период уговора, договора, споразума између Цркве и државних власти, опет хришћанска вјера улази у све домове, у институције, у школе, али то носи једну велику опасност, опасност која је ту била 17 вијекова и ствара ново вријеме. Та опсаност је лицемерје, та опасност је вјера зарад земаљских привилегија. Правимо се да смо побожни, постимо, Богу се молимо да би нас свијет видио ради бољег положаја у друштву. Та опасност је више пута Цркву, ову војујућу земаљску нападала, а Господ је, наравно, све рјешавао“, казао је протођакон Константин Дојић.
Поручио је да треба дубоко да размишљамо данас, када је вјера легализована и када смо вратили аманет цара Константина, о својим убјеђењима, о својим мотивима, наравно, увијек је пожељно постити, молити се Богу, причестити се, али треба размислити о мотивима.
