Свети Сава је српску културу обележио на неупоредив, посебан и универзалан начин

Свечана Светосавска духовна академија у Никшићу, коју традиционално организују Црквена општина Никшић и Голијски сабор културе, одржана је у суботу 29. јануара.

Сабрање је благословио јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићке Саборне цркве, пожеливши добродошлицу Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију, предсједницима општина Билећа и Гацко, представницима Српског културног друштва “Просвјета“ из поменутих општина, те присутном свештенству, монаштву и бројним грађанима Никшића.

Свештеник Тодоровић је казао да у српској прошлости не постоји заоставштина мјерљива са духовном грађевином коју нам је оставио Свети Сава. Он је, испунивши обје оне велике и тешке заповијести о љубави према Богу и љубави према ближњима, постао прво име Српске Цркве, али и прво име српске државе, српске школе, српске културе, српског језика, српског завјета с Богом.

“Онај свети младић, који се од доброг коријена развио у предивни цвијет и постао зрцало својој братији, законоположник своме отачаству, испитивач истине, истинити средитељ вјере и крепки помоћник свима невољнима, достојни сабесједник Светим апостолима и мученицима, богогласна труба позлаћена Светим Духом, стан самог Господа, отац отаца отачаства својег, вјечити и несмјењиви владар српског народа, Свети Сава, као Божији благослов, стоји на почетку наше крштене историје. Он је и први српски путник, први српски љекар, први српски калуђер, први српски политичар, први српски писац, најњежнији српски син, најмудрији српски отац и најљепши дар кога је српски народ подарио васељени.

“Свети Отац Сава нас учи да духовност није игра саможивих човјекових мисли, него света ватра којом се, славећи свог Творца, богоразуман и благочестив човјек испуњује. Због свега тога српски народ чува успомену на Светог Саву. О њему смо исплели много пјесама, прича и легенди. Његово име носе наши синови, као и многа мјеста, цркве, школе, болнице и све је то израз љубави, поштовања српског народа према свом духовном учитељу“, рекао је свештеник Миодраг Тодоровић.

Светосавску бесједу одржао је др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду.

“Свети Сава је обележио српску културу на начин неупоредив и, у исто време, како посебан, тако и универзалан. Он је трајно и неповратно обележио и спиритуалну и земаљску димензију наше укупне културне егзистенције. Открио је двоструко кретање у српској култури – кретање хоризонтално, епско, на известан начин, историјско и кретање вертикално, универзално и хришћанско. Он је, дакле, спојио онај моменат историјског и земаљског постојања са оним моментом вертикалне и космичке димензије човековог удеса. Та чињеница обележава укупну његову димензију на земљи.“

“Његово окретање главе од царског положаја и одлазак у једну духовну димензију монаштва, његова, у исто време, оданост свом отачаству, како каже један његов биограф, “душом је горео за отачаство“, његово окретање ка ономе што би подразумевало солидарност завађене браће и, у исто време, његово проналажење друге димензије очеве судбине. Заједно са својим оцем, основавши најстарију српску адресу и најузвишенији праг наше духовности, Хиландар, Свети Сава нам је отворио у свом житију о Светом Симеону и једну, на први поглед, невидљиву димензију, као што је лирска димензија наше судбине“, бесједио је др Ломпар.

Пут Светог Саве, нагласио је проф. др Мило Ломпар, појављује се у различитим историјским димензијама српске средњовјековне државе и културе. Сава је утемељио правни систем средњовјековне Србије, учинивши га блиским византијском праву и обиљеживши унутар правног система средњовјековља посебан принцип, који се зове начело симфоније, начело сагласја црквеног и државног, духовног и земаљског постојања.

“Открио је и два различита момента човекове егзистенције – пут општежитељства, пут заједнице, пут сарадње и солидарности и пут самотнички, пут духовности, усредсређивања и самотрансцендирања, самопрекорачивања. Ти моменти показују се унутар косовског мита, било као историјског догађаја, било као онога што је народно епско предање учинило од њега са свешћу да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека. У исто време се показују унутар онога што ће се појавити у српској култури и егзистенцији када се над Србијом и српским народом буде спустила, како летописац бележи, тама турских векова.“

“У тој тами турских векова није на одмет да се сетимо оног устанка банатских устаника, када је вршачки владика Теодор жив одран на мех и када су спаљене Мошти Светог Саве. Тај моменат, као један од оних момената који обележава историјски изазов народа, окренутог са југа на север, суоченог са Европом и Турском, обележио је и трајно запечатио егзистенцију Светог Саве у нашем укупном културном памћењу“, рекао је Ломпар на Светосавској академији у Никшићу.

Према његовим ријечима, Светосавски лук је пролазио кроз различите мијене, али је остао да обиљежава константу српске духовне и културне егзистенције. Прва и најважнија одредница те егзистенције, према Ломпаровом мишљењу, била би интегралност.

“Шта значи интегралност српске културе? То значи да, у ма колико држава живели и на било ком континенту се налазили, они који су Срби припадају целовитом појму српске културе и српске духовности. То, такође, значи да се никада не можемо приклонити оном захтеву који, често, долази са страна које нам нису склоне и који каже и настоји да докаже и да нас натера, да на то пристанемо, да све што је српско треба свести на србијанско да би све што није србијанско, као Његош, Андрић, Селимовић...временом престало да буде српско. То је основно начело које негира наше осећање интегралности и ту је јасно обележен правац и пут онога чему се увек и у свакој прилици противимо.“

“Друго начело је, такође, веома битно и оно, баш на примеру Светог Саве, на његовом настојању да доведе најбоље сликаре у Србију, да покаже најдубљу духовност Европе у српском културном и просветном кругу, увек треба да негујемо. То је универзална компонента српске националне егзистенције. Права која припадају српском народу, као што је право да се слободно користи српским језиком, да у школама учи српски језик и српску историју, нису никаква посебна и специфична права, него су универзална права која припадају човеку уопште.“

“Треће начело, неопходно у нашем данашњем животу, такође, произлази из општежитељског момента Савине егзистенције. То је солидарност. Морамо бити солидарни, а солидарност подразумева узајамност и неку везу између ја и ти. То није тако необично да кажемо на овом месту, јер ту у близини налази се онај, који је испевао најзнатније песме српског језика “Лучу микрокозма“ и “Горски вијенац“, онај који, с правом, обележава најзнатнијег српског песника. Тај спој између ја и ти, који обележава константу Његошеве песничке егзистенције јесте темељни спој два Савина настојања – самотничког и општежитељног. То је нешто што ми се чини, да би и данас могли да поновимо подразумевајући, да смо своје егзистенције достојни само онда и онолико колико се за њу боримо“, казао је на крају своје бесједе проф. др Мило Ломпар.

У програму Светосавске академије, који су водили Гордана Бјелетић и Филип Вучић, учествовали су: музичко-поетска група “Здравац“ са Косова и Метохије, хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мати Ангелине из Никшића, соло пјевачица Тијана Блечић, Лазар Брборић, солиста на труби и гуслар Драгутин-Драга Перовић. Свечаност, у славу нашем духовном Оцу Светитељу Сави, завршена је заједничким појањем светосавске химне.