Одлазак брата у Христу, Василија Дурутовића

На старом Градском гробљу у Никшићу, 22. септембра 2020. сахрањен је слуга Божји Василије Драгов Дурутовић.

Одлазак брата у Христу, Василија Дурутовића

Опијело новопрестављеном слузи Божјем Василију, у присуству чланова породице, родбине, кумова служио је, са свештенсвом и монаштвом, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

У име никшићког свештенства, обратио се протојереј Миодраг Тодоровић, који је казао да се за „нашег брата Василија, мирне савјести, може рећи да је био вјеран Богу и прецима“.

„Пожртвован кад је у питању породица, отаџбина и ма који добронамјеран човјек. Човјек гвоздених очију када се требало супроставити сили и неправди, а меке душе у односу према слабијима и немоћнијима. Вјером је живио и у рату и у миру, исповједајући све оно добро и честито што је наслиједио од својих предака. Без бахатости и агресивности, одлучан и храбар у одбрани отаџбине, био је цијењен и поштован од својих сабораца. Спреман да помогне и да се жртвује, да буде примјер у свим околностима. Бескомпромисан и непопустљив када је у питањз вјера и све оно што је било у темељима његовог бића. То је волио и поштовао код свих људи. Томе је учио и своју дјецу и унучад“.

„Био је препознатљиво лице на свим литијама у Никшићу и тако нахрањен светињом прешао је из овог привременог у оно вјечно и непропадљиво“, казао је свештеник Тодоровић.

Од свог дугогодишњег пријатеља и кума, бираним ријечима опростио се проф. Миле Цицмил.

Свештеник Милош Цицмил изразио је, у писаној форми, своје мисли и дубоке емоције, поводом привременог растанка са својим вољеним и цијењеним кумом.

„Куме Вања, дошло је вријеме да се привремено растанемо. Не поздрависмо се онако како смо знали при сваком нашем сусрету, па ћу то учинити овако, пуног али и жалосног срца. Пуног, јер си творио вољу Оца нашег Небеског и несебично своју подређивао Његовој, јер си витез овог времена; жалосног, јер ће ми, по нашој заједничкој, весељачкој, пивској природи, недостајати наша дружења и саборовања. Фалиће ми наша пјесма под црквеним барјаком, кога смо бранили и одбранили, оним барјаком чији си крст ти јуначки носио и на распетом Косову и у духовно успаваној Црној Гори. Свијетлио си примјерима чојства и јунаштва и био примјер млађим генерацијама, које су стајале поред тебе у одбрани Светиња. Као да си чекао да удахнеш дуго очекивани ваздух Слободе, па да се изморен биткама "са својим и с туђином", одмориш у наручју Авраамовом. Понос је бити кум породици гдје си Ти био Глава. До нашег, по милости Божијој, поновног сусрета, Вјечан ти спомен, достојни блаженства и вјечног спомена, брате наш!“

Василије Дурутовић, од оца Драга и мајке Зорке (Ројевић), рођен је 1960. године у Никшићу, у породици у којој су се његовале традиционалне вриједности и сваки мушки потомак васпитавао да нема веће части него свој живот положити за Крст часни и слободу златну. Његов дјед Видак био је учесник Балканских ратова и битке на Скадру. Стриц Милан, мајор жандармерије Краљевине СХС, звјерски је убијен 1942. године од комуниста, чију мученичку смрт је описао Владимир Дедијер.

Василије је основну и средњу школу завршио у Никшићу, а, потом, и Вишу социјалну школу у Сарајеву. Војни рок служио је у школи РВО у Задру, након чега је стажирао у Гњилану. Као резревни војни официр учествовао је у многим војним вјежбама,  на којима је усавршавао војне вјештине, које су му, касније, користиле у пракси. У мају 1986. године ступио је у активну војну службу у ВП 9944 Плав, као старији водник 1. класе. Обављао је дужност командира карауле „Јасеница“. На служби у Плаву остао је до 1992. године када прелази у новоформирани 72. гранични батаљон у Никшићу, на дужност командира карауле „Крстац“, а упоредо са тим и на дужност замјеника комадира чете поменутог батаљона. У августу 1998. године је као командир Интервентног  вода 72. граничног  батаљона са својом јединицом отишао на караулу „Рифат Бурџовић-Тршо“ као испомоћ у спречавању шверца оружја, преко територије Црне Горе, из Албаније на Косово. Почетком септембра 1998. године рањен је у једној од тих операција. До почетка бомбардовања СРЈ био је на лијечењу у Беранама, Никшићу, ВМЦ Мељине, а бомбардовање га је затекло на ВМА у Београду. Одмах напушта лијечење и враћа се у службу у 72. гранични батаљон у Никшићу. Када се у јуну 1999. године формирао 7. батаљон ВП специјалне намјене, Василије је ступио на дужност командира чете у Никшићу, за шта га је, поред бројних људских врлина и војних вјештина, препоручио и завршенa противтерористичкa обука ВП Панчево. У периоду од 2001. до марта 2002. године са својом четом, дјеловао је у Копненој зони безбједности на југу Србије (Сурдулица, Врање, Бујановац, Прешево и Куршумлија). У 7. батаљону остао је до његовог расформирања 2003. године, када је отишао у пензију у чину капетана 1. класе.

Василије Дурутовић се упокојио у Господу 21. септембра. За собом је оставио супругу Зорицу (рођ. Додеровић), дјецу Младена и Драгану, те унучад Василису, Матеу, Максима и Милицу.

Вјечнаја памјат и Царство небеско нашем брату у Христу Василију.

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe