Празник Светог цара Николаја и царске породице Романов, ктиторска слава никшићке Саборне цркве
На празник Светог мученика цара Николаја Романова Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је поводом ктиторске славе Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, у сриједу 17. јула 2013, Свету Архијерејску Литургију, у никшићкој Саборној цркви.
Саслуживало је бројно свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. У току Литургије Преосвећени Епископ је у чин архимандрита рукопроизвео досадашње протосинђеле: Никифора Миловића, секретара Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке и Данила Трпчевског, настојатеља манастира Светог Саве у Голији, који је пригодним словом захвалио Његовом Преосвештенству Епископу Јоаникију и Српској Православној Цркви на указаном повјерењу.
Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, са свештенством и сабраним вјерним народом, одслужио је парастос ктиторима, свештенослужитељима и добротворима никшићког Саборног храма. У молитвама пред Господом поменути су и они страдалници из нашег народа који су своје животе положили за Крст Часни и слободу златну. Преосвећени Епископ се потом обратио надахнутом бесједом, честитајући празник Свете царске породице Романов, која се убраја међу највеће добротворе Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу.
Бесједу Преосвештеног Владике Јоаникија преносимо у цјелини:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре. Установили смо да вршимо помен ктиторима, оснивачима, добротворима, приложницима овог светог храма на дан најсветијег ктитора и највећег ктитора у 20. вијеку светог цара Николаја. Ми имамо ту повластицу да су ктитори овог светог храма и краљеви и цареви и да је свети цар Николај као најпознатији ктитор овог светог храма проглашен за светог због његових доброчинстава према Цркви и због хришћанског држања пред смрћу.
Наравно, као владар једне огромне земље могуће да је био у понечему грешан и знамо да многи од светих који су у календару да су у свом животу имали гријехе али добра дјела, ако претегну и ако преовлађују дјела вјере, дјела љубави, дјела милосрђа онда то има велики значај када црква изучава и установљује да ли је неко свети, да ли може да се уброји у календар светих. А ја бих овом приликом испричао један истинити догађај који је везан и за нашу епископију.
На самом почетку Првог свјетског рата видјело се да је велика, моћна сила аустроугарска монархија и царевина била ријешила да потпуно прегази српски народ, не само да га прегази него и да га затре и уништи да се његово име више не помиње зато што су они то тако протумачили тај народ је незахвалан колико су они доброчинстава учинили избјеглом српском народу из турске у велику и славну аустроугарску хришћанску државу, аустроугарску монархију и нијесу прихватили да се Аустрија баш за све пита и наравно, велика је енигма и сарајевски атентат како је то све ишло, али то је био добар повод да се потпуно затре српски народ.
У тада царској Русији био је конзул српски Марко Цемовић из Васојевића, конзул, шта је конзул, није то нека значајна функција нарочито у једној великој земљи, као што је Русија. Нико га од оних на врху и не примјећује. Када је био један велики пријем, тај наш конзул у току рата, видјећи шта се догађа нарушио је царски протокол, изишао је са свог мјеста одређеног и пао пред ноге руском цару, ухватио се за његове ноге и само рекао једну ријеч: Велики царе, спаси српски народ. Не кажемо да је то преломило цара Николаја да уђе у рат иако је био неспреман, неспремна је заправо била држава за рат, била је исцрпљена јер Европа се спремала за слом руске царевине још од слома Наполеоновог.
То не треба заборавити, тада је Европа схватила да је Русија велика и моћна, још ако обједини словенске народе да то може бити опасност али Русија није имала никакве освајачке претензије и то је био неоправдани страх али, видимо како је то текло и полако Русија је слабила јер се цијела Европа удружила, нарочито средином 19. в. око битке за Севастопољ и бивши руски савезници окренуше се против и стадоше на страну Турске само да присиле Русију на један врло неповољан мир и тако даље и тако даље.
У сваком случају, цар Николај је био тај који је стао у то вријеме, једини у Европи да заштити српски народ искрено и одлучно и наравно, то је све и своју љубав према православној вјери, према православној цркви и према својој православној отаџбини, љубав према светим храмовима и љубав према јужним Словенима, према малим народима он је платио својом главом. Његова љубав је обасјала и нас овдје, ево, овог храма а без Русије и без цара Николаја никада не би био подигнут овако лијеп храм у Никшићу који украшава наш град и никада не би био подигнут Царев мост да није свети цар Николај имао саосјећања према малој Црној Гори и према јуначком српском народу, који се тако борио кроз сву своју историју. Добро су они знали и добро пратили све и помагали су гдје су год стигли а да је потпуно невин пострадао свједочи и то што се био одрекао власти и предао власт али то није било довољно, докле год је он жив била је жива и царска Русија и пуцањ у њега и пуцњи у његову породицу, царевића Алексија били су пуцњи и у њих и у царску Русију. А шта се све догодило послије слома царске Русије и у Русији и у осталим словенским народима то и ми овдје добро знамо.
Испричаћу вам још једну причу, то су живе приче из народа. Једна жена на Цетињу негдје 20. и неке године касно је чула да је погинуо руски цар и она просто као старица била је већ ван себе и само је кукала: Убише цара, убише нашег заштитника! И доводила је своје унуче а то је касније велики научник Новак Ражнатовић, познати историчар, доводила га је у цркву и подизала га на своје груди да види дијете како служба тече али је цијело вријеме била ван себе што убише руског цара. Говорили су јој, већ тада се краљевина Југославија успоставила, баба, шта причаш ту, имамо ми нашег краља. Пусти ти све је то мало кад нема цара. Безбожници, отпадници итд, дочекала је `41. г. била је убијена због свог језика и затрпана. Касније је нашао њен унук и сахранио. То је он причао и то је једно свједочанство.
И још једно свједочанство ћу вам овдје испричати. Када је осуђен Митрополит црногорски Арсеније на Цетињу, биле су тада разне службе довеле оне младе полицајце, милицајце, шпијуне, доушнике, обукли их фино, пуна сала, јавно суђење а све пуно удбе и озне, изрекли пресуду митрополиту Арсенију, цијела сала устаје и аплаудира а једна старица, једна од тих светих душа, приђе, у црно обучена, погнута и пољуби митрополита у руку. У том моменту настаде, кажу, хаос у сали, и гледаш, џаба сви аплаузи, приђе нека старица да га пољуби у руку, исповједника Христовог, и њега треба поменути, он је био овдје митрополит и пострадао у доба комунизма и бољшевизма нашег, на наш начин. Било је свега и свачега да, треба се Богу молити али не треба ни заборављати. Ако се Богу молимо онда ћемо боље и разумјети. Можда је то све Господ био попустио на нас да се мало прочистимо, даје нам прилику да се поправимо, да се покајемо, да се мало преиспитамо. Ево видимо данас, Русија се обнавља и враћа се идеји руске царевине иако можда више никад неће бити царевина али данас је много тога што има царски сјај и царску славу у великој Русији. Обнављају се храмови, обнављају се светиње, народ се Богу моли и иде у цркву више него икада, љепота једна, светиње пропојале и то свједочи да је наша света вјера васкрсења непобједива света вјера – вјера крста, вјера жртве, вјера љубави али и вјера у васкрсење која нас увијек обнавља.
Нека Господ да покоја души свим великим ктиторима, свима онима који су прилагали, бринули се о овој светињи, служили и у њој се Богу молили, нарочито у она времена отпадништва. Ево овдје старог проте који може посвједочити да на Божић овдје појединих година није било преко 20 душа, сад хвала Богу има и по двије хиљаде и више, да се не бројимо него само да гледамо да своја добра дјела умножавамо, да вјеру јачамо да у вјери живимо да у љубави живимо и да љубимо једни друге, да чувамо једни друге да се не завађамо око било каквих ситница. Томе смо склони на жалост. Нека буде срећан празник, царски мученици да свима буду на помоћи, њиховим светим молитвама јер им је Бог дао слободу да се моле за све нас. Нека нашим оцима архимандритима, оцу Данилу кога иначе зовемо Романов, тако га је то запало не знам због чега, и нашем оцу Никифору нека им ово одликовање, унапређење буде на јачање вјере, на још ревноснију службу јер нас чекају доста тешка времена у којима ће нам требати јаки карактери, велика сила вјере православне да бисмо издржали на путу јеванђељском. Нека нам Господ да снаге молитвама Светог Василија и светог цара Николаја. Све да вас Бог благослови, амин Боже дај, на многаја љета!
