Посјета светињама Русије

Разговор са владиком Јоаникијем, о његовој посјети руским светињама.

1. Владико, молимо Вас да кажете нешто о томе каква је ово икона и каква је њена историја. Како је настала и чија је била идеја да се ова икона донесе у Русију и преда Александро-невској лаври?

Ово је копија иконе Богородице Млекопитатељнице чији се оригинал налази у Карејској испосници Светог Саве на Гори Атонској. По старом предању Свети Сава Српски добио је ову икону у лаври Преподобног Саве Освећеног и на повратку из Свете Земље поклонио је Карејској испосници. Он је ову испосницу подигао и у њој се строго подвизавао, тамо је написао познати Карејски типик. Код Срба је доста риједак овај тип иконе на којој се приказује лик Богородице која доји Богомладенца, чиме се снажно наглашава оваплоћење Спаситеља и Богомајчинство Пресвете Дјеве. У новије вријеме почеле су да се раде копије ове чудотворне иконе. Тако је Оливера Киселчић, иконописац из Београда, успјешно насликала икону о којој је ријеч. Ктитор иконе је Господин Миша Бранковић из Београда. Он је осмислио поклоништво са поменутом иконом светињама православне васељене од Србије (укључујући и Косово) и Црне Горе до Свете Горе и Свете Земље што је потврђено печатима на десетине знаменитих манастира и потписима двојице патријараха, Српског и Јерусалимског. Господин Бранковић је одлучио да икону приложи Александро-невској лаври поводом триста година од њеног оснивања. Ми смо са благословом Патријарха Српског Господина Иринеја предводили групу вјерника из Србије и Црне Горе, да бисмо од стране српског народа даривали икону знаменитој Лаври и узели учешћа у незаборавним празничним свечаностима поводом њене славе. Даривање иконе Млекопитатељнице Лаври био је диван и дирљив моменат великог празничног славља.

2. Које светиње сте овог пута посетили у Русији, с ким сте се срели? Какви су ваши утисци?

Имао сам радост да се упознам са четворицом руских Архијереја, саслуживао сам на Светодуховским службама Њeговом Високопреосвештенству Митрополиту Санкт-петербуршком и Ладошском Владимиру и Његовом Преосвештенству Епископу Кроштатском Назарију, намјеснику Светотројицке Александро-невске Лавре. О нашој групи бринуо се Преосвећени Назарије са изузетним гостопримством пуним љубави и ведрине. Захваљујући њему нама ће празнична торжества која смо дожијели у Лаври и цио седмодневни боравак у Русији остати у трајном и најљепшем сјећању.
У празнични догађај рачунам и незаборавни сусрет са Епископом Петергофским Амвросијем, ректором Петроградске Духовне академије. Он је достојни наследник и настављач великог дјела својих многобројних претходника, који чува свијетле традиције ове високе школе и истовремено је својим радом унапређује у сваком погледу. Сама посјета тој Академији код нас буди бујицу сјећања о стотинама наших угледних црквених личности (Свети владика Николај, Патријарх Варнава, Отац Јустин Ћелијски...) који су се у њој школовали.
Од осталих светиња Петрограда и његове околине које сам сада први пут видио посебно бих поменуо чудесни храм Спас на крови и велики недавно обновљени храм у Кронштату. Имали смо велики благослов Божји да се поклонимо моштима Св. Александра Невског, Св. Јована Кронштатског, Преп. Варлама Хутинског, Преп. Саве Вишевског, Преп. Серафима Вирицког, Преп. Марије Гатчинске. Испунила ми се давнашња жеља да посјетим и Велики Новгород, кога с правом зову Градом Господином и градом Свете Софије, Премудрости Божије. Тамо смо били дочекани свијетлим гостопримством Високопреосвећеног Лава, Митрополита Новгородског и Староруског и његовог свештенства. Нарочито ми је драго што сам имао ту част да му будем саслужитељ на празничној Литургији у Јурјевском манастиру. Лијепо је видјети на истом мјесту, с једне стране цвјетање живе Цркве коју прожима дух обнове, и с друге стране, старе знамените светиње као што је Света Софија, Варламо-Хутински манастир. Јурјевски манастир, Покровски храм, незаобилазни музеј при Светој Софији... Недостајало нам је времена да видимо и остале светиње Новгорода, но и поред тога, наша срца су била испуњена доживљајем непатворене љепоте и свјежином изворног руског православља којом дише тај Град.

3. Није први пут да долазите у Русију и доносите светиње. Били сте директан учесник кад је на територију Руске Цркве донета десница Јована Претече. Какав значај, по Вашем мишљењу, овакви догађаји имају за обе Цркве – Руску и Српску?

Гајим најљепше успомене са великих црквених свечаности из Москве и Нижњег Новгорода приликом ношења Деснице Светог Јована Крститеља. Тада сам имао част да саслужујем блаженопочившем Патријарху Московском и све Русије Алексију Другом и Митрополиту Нижњегородском и Арсамаском Георгију уз молитвено учешће на десетине хиљада руског благочестивог народа.
Ова садашња посјета Русији била је наставак претходне и у том смислу што смо се подсјетили чудесне историје три велике светиње приликом наше посјете дворској капели у Гатчини, гдје су оне почивале преко сто година. Подсјетили смо се изнова на личност и вријеме цара Павла Романова коме је Малтешки ред поклонио ове светиње, не случајно, јер је био хришћански Цар и искрено вјерујући човјек. Те светиње су послије пропасти Царске Русије, да не би биле изложене понижењу од стране безбожника, дате на чување краљевском Дому Карађорђевића јер је и краљ Александар као православни монарх такође био дубоко побожан. Могле би се ту извући још неке интересантне историјске паралеле. Видио сам такође да даривање иконе Млекопитатељнице од стране српског народа (заслугом Мише Бранковића) изнова потврђује наше старе везе са Александро-невском лавром и са руским народом. Врло је важно да знамо да су свој вјечни покој у Лаври нашли тројица великих Срба осамнаестог вијека: Патријарх Српски Василије Јовановић Бркић, Митрополит Црногорски Василије Петровић и Гроф Сава Владисавић. Почивају под сводовима Благовештенске цркве у Лаври. Оваква подсјећања показују двије ствари: с једне стране огромне несразмјере између српског и руског народа у политичком, економском, војном и геостратешком смислу, а с друге, ако дубље гледамо и разумијевамо, да смо духовно, културолошки, рекао бих и судбински увијек били и остали једно.

4. Који значај би, по Вашем мишљењу, могло имати доношење неких значајних руских светиња из Русије у Србију, Црну Гору и друге српске земље?

Српски народ од убиства цара Николаја Другог до Јељцинове смрти није имао, осим повремених епизода, редовних контаката са Русијом. Но и поред тога прекида интересовање за Русију, за њену културу, за контакте са браћом, а посебно за руске светиње је велико. Ако би се уз сагласност двију цркава организовало доношење неке од познатијих руских светиња у наше земље то би имало вишеструки значај. Не видим да би било исувише тешко то организовати, рецимо да се донесе нека од многобројних чудотворних икона Мајке Божије, или честица светих моштију из неког од руских манастира. Важно је најприје да вјерујући народ добије прилику да се поклони светињи, али су важна и догађања која прате путовање светиње, сусрети, службе, духовне и културне манифестације. На тај начин се народи једне вјере и заједничког поријекла зближавају и обједињују. Драго ми је што сте постављајући ово питање указали на могућност једног пројекта чија реализација, уз мало труда не би била тешка, а имала би многобројне духовне плодове.

5. У ком правцу би пре свега требало да се развијају односи између наших Цркава, за које од њих Ви лично сматрате да имају приоритет?

Много ме радује што ће наредних дана, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са одабраном пратњом учинити посјету Свјатјејшем Патријарху Московском и све Русије Господину Кирилу и Руској Православној Цркви. На том највишем нивоу двије блиске цркве сигурно ће, у духу вјековима његоване међусобне љубави, размотрити могућности даље сарадње. Мислим да елемената за још бољу и приснију сарадњу има много: од унапређења духовних, културних и просветних веза, до заједничке бриге о хришћанском наслеђу и хришћанских вриједности, јачања јединства међу помјесним православним црквама и сл. Ваља такође имати у виду отворену могућност да наше Свете Цркве могу увијек много допринијети зближавању повјерених им народа. Овај одговор је можда био сувишан с обзиром на то да ће ускоро доћи до важних црквених сусрета на највишем нивоу, зато га прихватите као израз добрих жеља православног хришћанина са словенског југа.

(Разговор водио Јеромонах Игнатиjе Шестаков)