Епископ Методије служио Литургију и помен у манастиру Косијерево

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Светог апостола Јакова и Светог Стефана Српског (Слијепог), у суботу 22. октобра 2022. године, Свету Архијерејску Литургију у капели Светог апостола Луке, у манастиру Косијерево.

Преосвећени Епископ је на малом входу, произвео јерођакона Јакова (Нинковића) и чин архиђакона.

На крају Литургије одслужен је парастос припадницима бањско-вучедолске бригаде, који су, на овај дан, 1944. године страдали од братске руке у Грахову.

Преломљен је славски колач у спомен на Светог апостола Јакова.

Свештенству, монаштву и сабраном вјерном народу Владика се обратио ријечју архипастирског слова, честитајући данашњи празник, а имедан и ново произвођење ђакону Јакову.

„Још од раних хришћанских времена се збивало, и данас се збило, да се хришћани скупљају и да служе свету Евхаристију на гробовима мученика, мученичких костију, који су цијели свој животу посветили Христу Богу и вјери хришћанској, сљедујући за Њим и испуњавајући све до свог последњег издиханија и до последње капи крви. Тако смо се и ми данас окупили овдје. Сваки храм Божји, свака служба Божја и света Литургија служи се, увијек, на моштима мученика. Тако у антиминсу, платну које стоји на Часној трпези у олтару, увијек, су ушивени дјелићи моштију Светих мученика да би понављали и подражавали оно што су рани хришћани радили, а то је служење Литургије на гробовима светих и на моштима светих мученика“, казао је Епископ Методије.

Свете службе Божје, по Владикиним ријечима, нијесу служене на гробовима да бисмо се кроз то изјашњавали као они који љубе смрт и пролазност.

„На тај начин сјећамо се оног гроба из којег је засијала Христова свјетлост, свјетлост Васкрсења и обновљења и подизања пале човјекове природе и нашег спасења. Часна трпеза у сваком храму Божјем, у олтару, представља Христов гроб из којег је засијала свјетост спасења, засијао живот, тако да, ми кад се окупљамо на гробовима прослављамо живот, а не трулежност, пролазност и смрт. Дакле, ми смо свјетлољубци и богољупци, а не нихилисти, да нас не би неко због тога, у данашње вријеме, кад људи површно прате догађаје који се збивају у нашој свакодневици и који су се дешавали у историји. Увијек, испод површине треба мало дубље загребати, знати основни смисао и логику због чега се нешто дешава, а поготово због чега ми нешто радимо“, бесједио је Владика.

Навео је да је Христос прије двије хиљаде година изишао да сије ријеч своју, а изашао из превјечног обиталишта, Свете Тројице и ушао у ову матицу живота; та Његова ријеч је иста, током свих вјекова који су минули, и непролазна и истинита.

„Непролазна је јер је иста и божанска али нијесу иста срца људска, која кроз вјекове слушају и примају ту божанску ријеч и то божанско сјеме које се сије двије хиљаде година на изузетним и посебним њивама, а то су срца људска, односно душе наше. Зависно од тога да ли ће та ријеч, која је увијек иста и непромјењљива, коју смо ми и данас чули, да ли ће она уродити плодом који ће бити спасоносан за ону њиву која је примила то сјеме у себе, а и на корист оних који живе око те душе, зависи од тога како смо ми припремили своје душе и срца. основна и главна припрема, на коју нас Јеванђеље позива и Претеча Христов позивао, јесте покајање, односно преумљење. То је дубоко, приљежно, педантно и упорно обдјелавање своје душе промјеном свог ума, стила живота и управљањем својих мисли и свих својих снага и енергија као ријечима Христовим и покушају да све то спроведемо, колике су наше могућности и колико имамо снаге, вјештине и умијећа, приљежности, смирења, упорности и воље, да то спроведемо у свој живот, да живимо тиме и спроведемо у дјела и тиме да донесемо плодове“, поучавао је Његово Преосвештенство.

Додао је да ријеч, коју је Христос сијао, пренијели су Његови ученици, апостоли, а једног од њих данас славимо – Светог апостола Јакова, до свих оних прејемника и наследника њихових до данашњег дана, свих свештенослужитеља до краја свијета и вијека.
„Сви они непрестано преносе благу вијест Христову да би постигли онај основни циљ у овом пролазном животу, овдје на земљи, а то је да стекнемо божанске енергије и благодат Божју, која је спасоносна, једина спасвајућа и вриједна да се око ње потрудимо и уложимо своје напоре, тјелесне и духовне“.

„Сјећамо се данас и свих оних који су своју душу оплеменили јеванђељском ријечју и знали да је основна порука те ријечи, тог божанског сјемена човјекољубље и жртвена љубав, која се без резерве даје на жртву другима. Тако се сјећамо оних који нијесу жалили да живот свој положе за своју вјеру, за своје отечество, за свој народ, за своје ближње и који нијесу у томе застали, него су до краја потврђивали оно у шта су вјеровали, због чега се ми данас њих опомињемо и сјећамо на овом мјесту, гдје су дјелом њихове мученичке кости  похрањене, и свих оних који су невино страдали у братоубилачком рату од оних који су своје срце претворили у камен безосјећајни, јер се није такла божанска ријеч њиховог срца, није их размекшала него је сјеме пало покрај пута, гдје су дошле птице и позобале, тј. дошле демонске силе и однијеле“.

„Они који су направили злочин, остали су у мраку и тами, јер је њихово срце остало ван Христовог пута. Највеће жртве су управо они који су учинили злочине, а не они који су пострадали од злочиначке руке. Христос је рекао да се не бојимо оних који убијају тијела, а не могу душу убити, а они који убијају другог човјека не убијају њега, него убијају себе и себе су убили, своју су душу убили за вјечност јер оно најпретежније у људском бићу је наше унутарње биће које пролази кроз смртна врата, оставља ово тијело и чека васкрсење Христово, да васкрсне наше тијело Његовим васкрсењем, да имамо ново духовно тијело, као што је Христос васкрсао новим духовним, преображеним тијелом које је нова твар“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Методије.