Виљушка
Било би веома корисно показати јавности, како позив на потпуну суспензију основних вјерских права стотинама милиона вјерујућих православних, па и других хришћана под оптужбом „биотероризма“ протумачити другачије него позив на линч.
Иако је аутор чланка „Кашика“ изнио доста предлога за сузбијање епидемије у Црној Гори, нејасно је коме су оне упућене? Несумњиво би користило канцеларки Меркел или предсједнику Трампу, но слабо је примјенљиво у нашим условима, не због недостатка мотивације, памети или средстава. Црна Гора, са трећином радно способне популације у јавној служби има потешкоћа и у снабдијевању, а о преносу богослужења путем јавног сервиса, као што то чине осталеземље региона, нема ни говора[1] – важније је било емитовати упутство од јавног интереса како се безбедно дрогирати у доба пандемије[2]. Главна мјера против пандемије је некима и даље – блаћење Цркве.
Аутор „Кашике“ је сасвим у праву да Црна Гора није Кина и масовно тестирање би био најбољи начин да се епидемија стави под контролу уз минималну економску цијену. Нажалост, Црна Гора је прибавила само 2000 тестова док се по свијету све више шири сазнање о њиховој ограниченој поузданости[3]. Кинеско искуство говори да је потребно тестирати једног обољелог више пута да би резултат био тачан. У нашим болницама оклијевају са тестирањем – народу кажу да је скупо. Недостатак масовног и методичног тестирања отвара простор за манипулацију бројевима о стварном броју обољелих, непримјећеним случајевима и непримјећеним заразама, али надајмо се да стручњаци знају шта раде. Већ сад је званична стопа заражености превазишла Канаду и Кину[4]. С обзиром на све неизвјесности бројке се лако стављају у функцију ширења пратеће пандемије страха коју нико не сузбија. Извјештавање о броју тестираних, по градовима је спорадично, иако је о броју новообољелих, редовно. Боље и систематичније извјештавање би сузбило пандемију страха, која је можда и опаснија од пандемије корона вируса на дуге стазе.
Различите државе имају различите методологије, али у Црној Гори она се изгледа често мијења, што није ни чудо јер се учи у ходу. Од 800 лица под надзором у Никшићу гдје нема обољелих је тестирано само шесторо[5]. Урбана легенда каже да су Никшићани корону већ прележали с обзиром на гадну прехладу са симптомима короне која је харала градом током зиме. С обзиром на протестне Литије и њихову масовност у Никшићу, као и на врло раширен обичај масовних саучешћа могуће је да су Никшићани несвјесно примјенили бјелоруски модел борбе са корона-вирусом, изигнорисали га, прележали и постали отпорни.
Што се тиче стављања расположивих производних капацитета у службу одбране од пандемије, када су кројачи самоиницијативно почели шити маске бесплатно одмах су упозорени да то не чине и да су памучне маске неадекватне[6]. Од надлежних институција се нико није сјетио да приреди инструкције Универзитета у Хонг Конгу о прављењу једноставне а ефикасне папирнате маске у кућној радиности[7]. За муњевито реаговање власти прије појаве првог званичног зараженог, што је био заиста исправан потез, не треба заборавити да за ту ургентност треба захвалити и литијама.
Све ово и није основна порука „Кашике“. То је само декор, само позадинска музика која треба да створи драматични контраст између озбиљности пандемије и наводне неозбиљности оних, које аутор оптужује за „биотероризам“ и придикујућим тоном тражи даље ограничавање права хришћана због ванредног, такорећи, ратног стања. Проглашење ванредног стања би било оправдано али њега не мапа нема иако се де факто спроводи. Не желим спекулисати зашто. Нијесам политичар.
Ријеч „кашика“ је турцизам, а исправан назив овог литургијског сасуда је словенска реч „ложица“, сродна је глаголу „заложити“ и речи „залогај“ и у Хрватској – жлица. О неоснованости бојазни од заразе сведене на самчин причешћивања сам већ писао, и детаљан чланак о одбацивању овог модерног мита можете погледати овдје[8]. Иако је овај урбани мит неутемељен, то не значи да окупљања, па и вјерска, нијесу погодно тле за ширење заразе. Свеопшти обичајмасовног саучешћа у Црној Гори гдје се мноштво људи са разних страна међусобно рукује и цјелива је далеко ризичнији од учешћа у богослужењу, па нико није ожалошћене породице оптуживао за „био-тероризам“. Од настанка микробиологије, није забиљежено да је дијељење евхаристијске чаше раширило заразу.
Пошто је аутор „Кашике“ академски историчар, а пошто тешке оптужбе захтијевају и јаке доказе, позивам га да изнесе примјер из историје када је евхаристијска чаша била у центру било које епидемије. Било би веома корисно показати јавности, како позив на потпуну суспензију основних вјерских права стотинама милиона вјерујућих православних, па и других хришћана под оптужбом „биотероризма“ протумачити другачије него позив на линч. Извори епидемија су, по правилу добро познати, а и кључни за разумијевање, надзор и сузбијање свих заразних болести. Било би занимљиво сазнати која је Литургија, кроз Свето Причешће, које године Господње изазвала неку заразу? Постоје жалосни примјери ширења заразе корона-вируса од стране вјерских заједница какав је случај јужнокорејске хилијастичке секте „Шинчеонђи“ и њиховог вође Ли Ман-Хија[9]. Ова заједница је сабијањем великог броја људи на својим скуповима, честим путовањима, а надасве прикривањем заразе својих чланова изазвала епидемиолошку катастрофу.
Православна Црква по цијелом свијету, па и код нас, пружа позитиван допринос борби против пандемије, а поред тога прилагођава своје богослужење свим изреченим мјерама. На примјер, у Канади коју поред Јужне Кореје, аутор спомиње, Свете Литургије нису забрањене нити Свето Причешће ложицом, али је број окупљања ограничен на 50 људи. Епархија канадска СПЦ, ипак као и у другим нашим епархијама, препоручује вјерницима да остану кући, а у храмовима служе само свештеници. Руска Православна Црква у Канади одржава богослужења придржавајући се прописаних услова о бројности. Канада тренутно има стопу обољелих од 126 Црна Гора 131 а Италија 1431 обољелих на милион становника. Црна Гора је забранила молитву својим грађанима односно де факто суспендовала слободу вјероисповјести кад је имала мање од 35 заражених на милион становника. То више говори о томе колико се у Црној Гори здушније прибјегава укидању слободе вјероисповјести у односу на Канаду, Јужну Кореју или Бугарску него о стварној опасности хришћанства по јавно здравље.
На први поглед, рекло би седа је аутор сазнавши за Свето Причешће и ложицу доживео културни шок у контакту са културом која му је потпуно туђа. То неодољиво подсјећа на француског путописца А. Пулеа који је 1658.г. путујући нашим крајевима записао: „Код њих је добро то што је ту свако лепо угошћен. Оно што ми се не свиђа јесте то што сваки дебели коњушар бива раван господину, тражи му лулу или му додаје своју“[10] Свака култура има нешто што је другој култури туђе. Англосаксонска страст за псима, лизање лица, руку, дијељење постеље и трпезе са овим животиињама је за нас одбојно, док је наш обичај презентације печених животињских глава током прослава њима неприхватљив. Будући да је аутор наше горе лист, не би требало да се ради о културном шоку, с обзиром на широку распрострањеност мотива Светог Причешћа у култури, историји, књижевности и умјетности. Ипак, дио наших посленика јавне ријечи, углавном неолиберално-секуларног типа остају шокирани. Агресивни је атеизам изњедрио генерацију интелектуалаца која је потпуно одсјечена од јудеохришћанског културолошког континуума. Њихова интерпретација историје и културе је обликована искључиво пост-авнојевским марксистичким дискурсом који се данас одлично уклапа у неолиберални концепт. Тај дискурс, у ријетким тренуцима, као што је овај, скоро фројдијанском омашком показује своје изворно, црвено лице.
Износе се стари аргументи уз старе мотиве. Конкретно, однос према Светој Тајни Причешћа је потпуно обликован ставовима народног учитеља Васе Пелагића, рашчињеног архимандрита и познатог црквоборца са почетка 20-ог века, а којега су партијски комесари обилато користили у интелектуалном обликовању нових нараштаја да би их што више одвојили од постојећег вриједносног система. Када бисмо анализирали психолошку позадину овог феномена обрушавања на овај дио богослужења увјерен сам да бисмо дошли до сазнања о пројектовању властитих потиснутих искустава из дома поријекла и траумама из дјетињства.
Оптужба за биотероризам је неутемељена, а овакви напади потичу искључиво од негативног и рушитељског односа према организованој религији уопште, а посебно према Православном хришћанству, упркос људско-правашким маскама. Изгледа да су управо те маске добра заштита од дејства „опијума за народ“. И римски прогонитељи су хришћане сматрали непријатељима државе због „тео-тероризма“. Будући да су хришћани одбијали да приносе жртве државним боговима тиме су угрожавали темеље Римске државе и главна оптужба против њих је била да су „атеисти“. У данашњем контексту лепљење етикете „био-терористе“ је језиво слично некадашњој римској етикети „атеисте“.
Међутим, да би вук био сит и овце на броју, односно да хришћани могу на миру исповједати своју вјеру у отежаним условима пандемије, како корона-вируса тако и свеопштег страха, а да се они грађани који Христу не вјерују не би осјећали лично угрожени предлажем решење које логично слиједи из тока размишљања аутора „Кашике“, а који би умирило људе сличне подозривости према хришћанима. Да се свим хришћанима који се желе причестити Светим Тајнама изда наредба о самоизолацији са изузетком одласка на богослужења, а уз поштовање свих осталих мјера предострожности. Да би грађани могли препознати и клонити се потенцијално заражених хришћана, треба наћи начин да буду обиљежени док иду у Цркву. На примјер -жута маска, а да би били још видљивији издалека, да се остали грађани могу на вријеме социјално дистанцирати и пригодна жута трака око надлактице приде, са натписом „ИСХС НИКА“. Обухваћени овако прилагођеним мјерама самоизолације, овако регистроване и објављене хришћане би било врло лако пратити, могао би се објавити и посебан списак хришћана, а на основу тих мјера лако би било и надзирати и изоловати болест.
Тиме бисмо ријешили ову вишевјековну дилему – добили бисмо и научну потврду неоснованости оптужби за био-тероризам чином дијељења Евхаристијске чаше. Ако би се доказало супротно, ми сулуди хришћани ћемо бити збрисани опаком болешћу и ставили бисмо тачку на стогодишњу контраверзу. Какав год исход оваквих мјера био, онемогућили бисмо јавнохигијеничарске душебрижнике пелагићевске провенијенције да за сваку сезонску грипу захтијевају обнову и отварање Колосеума.
Одговор на чланак „Кашика“ др Срђа Павловића
Пише: ђакон Константин Дојић, Саборни Храм Светог Василија Острошкогу Никшићу
[1]https://www.in4s.net/javni-servis-dosljedno-antihriscanski-zabranili-pr…
[2]https://www.in4s.net/video-samo-na-javnu-rtcg-umjesto-liturgije-besplat…
[3]https://www.mercurynews.com/2020/03/19/coronavirus-false-test-results-w…
[4]https://www.worldometers.info/coronavirus/
[5]https://www.vijesti.me/vijesti/drustvo/niksic-zabranjen-boravak-u-svim-…
[6]https://www.kurir.rs/region/crna-gora/3431833/krojaci-u-crnoj-gori-besp…
[7]https://www.youtube.com/watch?v=aNjpH5lBZ8w
[8]https://www.eparhija.me/mar-2020-djakon-kosta-dojic-o-pandemiji
[9]https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-51698249
[10]А. Фотић, Приватан живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд, 2005; (Не)спорно уживање: појава кафе и дувана стр 261
