Сахрањен Влајко Ћулафић, врсни интелектуалац и велики борац за свој многострадални народ

На Српском православном гробљу у Беранама, у четвртак 6. маја 2016, сахрањени су земни остаци Влајка Ћулафића, дугогодишњег предсједника Црквене општине Беране, предсједника Одбора за изградњу храма Светог Симеона Мироточивог у Беранама и главног уредника часописа "Свевиђе", гласила Епархије будимљанско-никшићке.

Опијело је, уз саслужење бројног свештенства и монаштва, служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Ожалошћеној породици, родбини и бројним пријатељима Влајка Ћулафића обратио сеЊегово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Влајко Ћулафићје, према ријечима Преосвећеног Епископа Јоаникија, био човјек какав се може пожељети за пријатеља, саговорника, сарадника, увијек спреман да притекне у помоћ, да дода снаге.

„Он је један од ријетких обновитеља Епархије будимљанско-никшићке. Као дугогодишњи уредник „Свевиђа“ наставио је дјело покојног Драгише Маџгаља, а наставио га је братски и људски, призивајући и сазивајући у сабориште „Свевиђа“ српске писце и мудре главе, али не само то, јер Влајко се није само бавио писањем, мада је ту постигао највећи домет, он је био и предсједник Црквене општине беранске и у последње вријеме предсједник Одбора за изградњу храма Светог Стефана Немање у Беранама“.

„Дао је велики допринос да се достојно прослави велики јубилеј манастира Ђурђеви Ступови – осамсто година од његовог настанка; сачинио је Споменицу, био са нама заједно организатор великог научног скупа и приређивач Зборника научних радова о Ђурђевим Ступовима и много чега другог, али оно што је најважније у свему томе Влајко је био поуздан, сигуран, човјек са којим се вредјело савјетовати и када никога другог нема знате да имате чврсти ослонац Влајка Ћулафића“, казао је Владика будимљанско-никшићки.

Смрт Влајка Ћулафића је велики губитак не само за његову породицу, већ за цијело Беране и много шире. Међутим, додао је Владика Јоаникије, оно што ми на земљи доживљавамо као губитак на небу је добитак.

„Пуне се ризнице Божје, и најзаслужнији, најбољи од нас, одлазе прије времена и увјерени смо да наш Влајко иде право у наручје Божје. Због свега што је у животу чинио, нарочито због тога што је тешку и неизлечиву болест тако хришћански носио и својим последњим издахом уједно и побједио, јер се показао јачи од смрти, јачи је био његов дух. Он је велики свједок вјере православне и честитости, оданости својој светој Цркви.Нарочито морам да кажем да је Влајко цио свој живот носио, заправо, косовски крст и косовско памћење и да је, у ове последње дане, гледајући куда иде Црна Гора, много патио и своју тугу пренио у стихове, али није са Његошевог пута и са пута Светог Кнеза Лазара одступио, него је остао вјеран Светом Сави и својим прецима, Крсту Часном. Запамтиће га српска књижевност и српски језик. Био је један од оних који се у овом времену супротставио својим пером оној пошасти која „зобље земље и народе“, многе народе и многе територије једе и прождире као што се догодило и са нашом отаџбином. Али, увијек је дух јачи од земаљске силе“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

У име Удружења књижевника Црне Горе, чији је члан био пјесник Влајко Ћулафић, од брата по перу и по страдању опростио се књижевник Будимир Дубак.

„Очеви су нам, на „злом путу“, заједно прошли Голготу. Ми смо продужили њихово пријатељство и примили завјет, који су нам они предали од својих јуначких предака. И у временима, нимало наклоњеним српском народу, Влајко је као писац и као човјек, до последњег издаха, часно и одважно носио свој крст. Служио је, без узмака, Господу и свом многострадалном народу“, казао је Дубак.

Он је нагласио да је Влајко у овом нашем времену „зрачио честитошћу, мудрошћу, незлобивошћу и великим даровима, које му је Господ дао да их умножи и похрани у књижевној и духовној ризници нашег народа“.

„И заиста, он се неуморно трудио да умножи таланте, али никада то није чинио ради сопствене користи или пролазне славе, већ из урођене потребе за жртвовањем и даривањем свега што је посједовао“, истакао је Будимир Дубак.
Дубак је додао да је Влајко Ћулафић био врстан интелектуалац, публициста, пјесник, сатиричар, прозаиста, културни посленик који је створио обимно и незаобилазно дјело.

„Био је одани и неуморни сатрудник нашег дивног Владике Јоаникија, који га је волио као најближег свог и усрдно се молио за њега. Био је дика честите породице Ћулафић, својих родних Луга, пријатеља и браће по перу, који тугују за њим. Био је један од најугледнијих чланова Удружења књижевника Црне Горе, у чије име се од њега опраштам“.

„Да Влајко ништа друго није радио до што је годинама био главни уредник листа Епархије будимљанско-никшићке, „Свевиђе“, и приредио (са сином Дамјаном) књижевно-историјску споменицу „Манастир Ђурђеви Ступови“, као и капиталну „Споменицу Стефана Немање“, оставио је неизбрисив траг у животу наше свете Српске православне цркве и њене Епархије будимљанско-никшићке. Нарочито је судбински био везан за древни немањићки манастир Ђурђеве Ступове, о којем је написао и пјесме антологијске вриједности“, рекао је Будимир Дубак.

Влајко Ћулафић је рођен је 1957. године у Лугама код Андријевице. Дипломирао је на Филолошком факултету (група за општу књижевност са теоријом књижевности) у Београду.

Објавио је пјесничке књиге: Проклетије, О, Јове, Реци, Узглавница, Доба без Јеванђеља, Утва златокрила, Небеска тапија, Жертвено умиљеније, Ви чините оно што знате, но не знате што чините, Кад свијетом промијеним, као и збирке афоризама Зечји трн и Пилотина, те књигу сатире Карадаглија.

Добитник је награда: „Бошко Пушоњић“ Удружења новинара Црне Горе за најбољу репортажу, „Вуко Безаревић за најбољу сатиричну причу, „Видовданске повеље“, „Радован Зоговић“ за пјесничко дјело и награду Општине Беране „21. јул“. Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одликовао га је Златном медаљом Светог Георгија првог степена.

Поезија Влајка Ћулафића заступљена је у бројним антологијама и зборницима српске позије и афоризама.У току свог дугогодишњег новинарског рада објавио је велики број текстова, био један од оснивача и дугогодишњи директор беранског Информативног центра, у чијем саставу су били лист „Слобода“, Радио Беране и часопис „Токови“.

Нека је покој души нашем драгом Влајкуи да му Господ подари вјечан помен и Царство Небеско.