Литургија у Бијелом Пољу
У цркви светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију у 7. недјељу по Духовима, 23. јула, служио је протојереј Дарко Пејић.
Бесједећи послије Литургије и причешћа о. Дарко је казао да постоје два начина на која се напаја и пуни језеро.
"Једно је одозго, свише, други је подземним водама. Ако нема ова два извора језеро ће пресушити. И човјек, браћо и сестре, напаја се свише, с неба Господњег милошћу, благодаћу и јеванђељем Христовим, поукама овдје на земљи од светих људи, пророка и праведника. Ако нема ова два извора душа човјекова пресушују и претвара се у пустињу. Најважније за човјека је да исповиједи вјеру, као што је апостол Петар то урадио. Када је Бог створио човјека, Адам и Ева су се појили и хранили близином Божјом, гледајући Господа лицем у лице, изнова се радујући, обнављајући и нарастајући у тој радости. Требало је да човјеков живот буде такав -непрестано радовање у близини Божјој, међутим, згријешили су наши прародитељи и изгубили су ту радост. Ту близину обновио је Христос својим оваплоћењем, невино проливеном крвљу и својим васкрсењем. Оно што Бог тражи од човјека, пошто је гријехом затворио врата и клијет срца и ума својег, јесте да поново отворимо та врата."
"Како се она отварају, браћо и сестре? Вјером, вјером у једнога Бога Оца и Сина који је на небесима. И данашње Јеванђеље нам показује колико је важна вјера, када су за Исусом ишла два слијепа човјека вичући: Помилуј нас Исусе, сине Давидов. А онда су за њим ушли у једну њима непознату кућу, али њихово слијепило и жеља да им се отворе очи увела их је у непознати и туђи дом и пали су му пред ноге. И пита их он, вјерујете ли да ја то могу. А они му одговарају, не као раније ријечима „сине Давидов“ , него „да Господе“ исповиједајући га као Бога. И Христос се дохватио очију њихових рекавши „по вјери вашој нека вам буде“, и отворише им се очи. И запријети им Исус да ником не говоре, јер није хтио славе земаљске, а тако је учио нас да када се не хвалимо, поносимо и гордимо када помогнемо неком, јер ће нам плата на небу пропасти, него Бог има начина да огласи и да стигне и да се јави тамо гдје треба. Само пошто је исцијелио ове слијепе доведоше му глува, нијема и бјесомучног, то јест онога којег је мучио бијес односно демон. Човјек у којем се ђаво настанио и зацарио и завезао му језик да не може говорити нити славити Господа и Христос, како каже Јеванђеље, најприје изгна демона и онда се дохвати уста његових и проговори нијеми. Видите, браћо и сестре, колико значи вјера и колико мијења из темеља човјека и живот. Два слијепа су вјером прогледали, вјером су прогледали глувонијеми и ђавоимани човјек, ослобођен демона и проговорили вјером својом. На жалост до чега смо ми данас довели своју вјеру. Дођемо и све очекујемо од другог, љекару кад идемо кажемо ти си љекар па ради, учитељу, ти си учитељ па учи, покушавамо да себе изузмемо из свега. А зашто? Зато што нећемо одговорност, а без тога нема вјере. Одговоран човјек вјерује. А ако нема вјере и ако нико ником не вјерује, ако завлада безверје онда ће завладати безчашће, бесмисао. Онда пропада човјек и земља која ја створена да му служи, док вјера све обнавља и васкрсава. Од разбојника чини покајника и светитеља, од проклетог благословеног али морамо научити, хтјети, жељети, морамо вјеровати. Ми људи данас па и хришћани, било да је у питању било каква недаћа у животу, најприје обиђемо све и свакога. А онда на крају, без срца, дођемо у цркву. И онда, како дођемо. Ето ти попе, оче, калуђеру, духовниче, па ти читај."
"Свугдје смо у стању да молимо и преклињемо а у цркви пред живим Богом често смо толико бахати. А Бог једино од нас тражи да се скрушимо, не због свештеника који нам чита молитве, него због Господа од којег тражимо помоћ. Скрушимо срце своје, смиримо себе, покажимо вјеру своју, и онда ће помоћи Господ. Гдје год да се деси болест, немоћ или здравље и напредак, све што се дешава и што радимо, најприје Господа поменимо. Ако је болестан, крстимо га и очитајмо му моллитву за болесне, а онда идимо љекару. Немојмо све да да урадимо па ћемо послије, као да условљавамо Бога, сачувајмо живот па ћемо га послије крстити. Тако се не ради, прво што вјера тражи је да се крстимо и повјерујемо. Ко повјерује и крсти се биће спашен, говори нам Христос у Јеванђељу. Срамота је да нас има оволико некрштених, да не говоримо колико нас јутрос спава и није на молитви. Није што он није јутрос у цркви, него што гаси и вјеру своју. Да би вјеровали, морамо се окренути Христу. Чим се окренемо њему, окрећемо се од земље“, бесједио је о. Дарко.
