На градском гробљу у Никшићу сахрањен протојереј-ставрофор Марко Ђурковић
На старом градском гробљу у Никшићу, на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, у уторак 31. октобра 2023. године, сахрањен је протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, свештеник у пензији и дугогодишњи парох и архијерејски намјесник никшићки.
Од свих поштован, уважаван и вољен прота Марко Ђурковић упокојио се 29. октобра 2023. године. Његови посмртни остаци изложени су били у цркви Светих апостола Петра и Павла, гдје су чланови његове породице примали саучешће, а вјерни народ одавао пошту омиљеном проти. Данас, на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, обављена је сахрана протојереја-ставрофора Марка Ђурковића, а претходно је, у Саборној цркви Светог Василија Острошког, служено опијело.
Опијело је, у присуству чланова породице, родбине, пријатеља, свештенослужитеља блаженог спомена Марка Ђурковића и грађана Никшића, служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије уз саслужење бројног свештенства и монаштва.
Ријечима утјехе обратио се Преосвећени владика Методије, који је казао да наши растанци овдје на земљи, били они привремени кад неко негдје оде или ако се упокоји и пресели свијетом, они су, по ријечима Христовим, увијек привремени.
„А у онај дан, када се збуде Други и славни, али страшни долазак Христов на анђелима својим, када дође и кад мртви зачују глас Његов и устану из гробова, а они који су живи саберу се сви под ноге великог Цара небеског, тада ће се, по Христовим ријечима, десити разлучивање, али, како Свети Оци кажу, не вољом Судије који ће неке да призове себи, а неке да одбије од себе вољом својом, јер је Његова воља света да се сви људи спасу, већ ће се сами људи, каже се, да се приклоне и трче Њему у сусрет, они који су Његов глас слушали за вријеме овог привременог живота и пожуриће Њему у сретање“.
„Они други, чија срца у овом животу нијесу била спремна, нити су хтјели да чују глас Његов и глас спасења, они ће се окренути у неку таму и мрак, и тада ће се десити тај растанак, који неће бити привремен, између оних који приђу Христу и оних који оду на другу страну. Тај ће растанак, по ријечима Христовим, бити заувијек и вјечан. Наравно да нам увијек и овдје сваки растанак тешко пада, драгих људи, родитеља, браће, пријатеља, познаника и увијек осјећамо унутрашњи бол у том тренутку, али, опет, радујемо се Христовим ријечима да ово није крај после чега више нема ништа, после чега је бесмисао, небиће и тама, и непостојање. Ово су само врата кроз која сви треба да прођемо“, навео је Преосвећени Епископ, додавши да је на данашњи дан, кад Свети апостол Лука, дивни ученик Христов, љекар и умјетник, иконописац и Свети равноапостолни Петар Цетињски Чудотворац, добри пастир народа свог, Црне Горе и шире, призивају, исто тако, једног Христовог апостола какав је био прота Марко.
„Од својих првих корака које је учинио у Сомини, па до данашњег дана, овдје у Никшићу, он је смјерно и вјерно, издржавши до краја на том путу, који му је био намијењен од Бога и онога што је Он њему у предвјечном плану предодредио, пут којим треба да иде, поштено, честито, часно и до последњег свог издиханија, остао је на њему, носећи крст Христов у пуно тежим временима него што су ова у којима ми данас живимо на која се итекако жалимо. Ево, шездесет година, како је у свештеном чину, прота Марко служио олтару Божјем, равно шездесет година“.
„Шездесетих година пролазио је и свједочио својим чином и својом мантијом, али и својом врлином и животом овдје, у овом граду, почев и од Бањана и манастира Косијерева, и свих оних људи који су га сретали и гледали могли су само видјети нешто што је добро, свијетло и честито. Блажен је пут на који данас иде његова душа, која је остала вјерна свом позиву и Христу богочовјеку, јер му је припремљено мјесто покоја. Господ да га упокоји, његовој породици да утјеху да, нека се поноси његова породица што је имала овако врлог, честитог, дивог човјека, свештеника, родитеља, брата, пријатеља и кума. Господ да његову душу племениту упокоји, да нас се отац Марко сјети када дође у наручје Аврамово и пред лице Христово, нека помене да и ми у овим временима за која мислимо да су најтежа, а нијесу, да и ми издржимо на путу спасења“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
У име свештеника никшићког намјесништва обратио се протојереј Миодраг Тодоровић, рекавши да се прота Марко, још као дјечак, одазвао позиву Господњем, имао је храброст да се у то тешко вријеме пред Богом понизи, а пред људима узвиси.
„Тај дјечак оде да учи богословију у царском граду Призрену, и неком чудноватом тајном је знао да традиција, предање није мртви пепео, него да је жива ватра која гори и освјетљава, уздиже и креира покољења. И он издржа на том путу, и заврши ту Богословију, а неки од свештеника који претекоше рат који је потпуно десетковао Цркву, мали број, нажалост, скинуше мантије, а он је обуче 1963. године и то је први мирски свештеник од 1945. године који је рукоположен у Црној Гори. Сво то искуство које је понио, није га отровало, напротив, родило је у њему још већу љубав као код Светог архиђакона Стефана кад рече: Опрости им Господе, јер не знају шта раде“, рекао је о. Миодраг, додавши да је отац Марко често знао да каже: Ко год шта ради – себи ради, и нека их Бог погледа и окрене правим путем.
„Његова мисија била је да ту браћу која се бијаху одбратила, да их опет сабере, да буду браћа, да се препознају у свјетлости Христовог лица и у својој бити и суштини да схвате да су људи, да су браћа и да зло добра донијети неће. Таква личност, тиха а пуна енергије, пуна благодати Христове кретала се улицама нашег града, била препознатљива и уочена, имала ону тиху, али снажну мисију да се одрекнемо самољубља, самодовољности и да једни у другима видимо браћу, дјецу Божју, људе Божје. Он је био онај свештеник који није много говорио, али је говорио тихо и далеко се чуло. Зато ми свештеници овог светог храма и града могли бисмо да научимо од оца Марка да тиха вода бријег рони, да онај који издржи до краја ће побиједити, вјеру ће сачувати и душу ће спасити“, навео је свештеник Тодоровић.
Истакао је да је о. Марко био примјер, није учествовао ни на теолошким трибинама, ни на симпосионима, али је учествовао у народном преображају, учествовао је као Христос трпљењем и љубављу према другима.
„Научио нас је да бити свештеник не значи бити изнад других, него значи имати племениту душу, носити Христа и спустити се до оне тачке на којој је бака, ђед или оно најмање дијете, или онај најученији академик, или онај који је на највећој власти, који је богаташ или убоги сиромах. Све је то народ Божји и у свакоме треба пробудити и помоћи му да нађе Христов лик у себи, који даје смисао и богатству и сиромаштву, и старости и младости, сили и немоћи земљској. Зато, данас, кад пратимо оца Марка нашег, ако Бог да, у загрљај и наручје Христово, треба да га замолимо да, ако смо га некад нешто наљутили, ако смо га некада нешто увриједили, знам да он то хоће и да нам је већ опростио, јер сигурно ће рећи: Радили сте а нијесте знали шта сте радили. Када дођеш, оче Марко, у наручје Христово, у наручје оних који се упокојише у ове лучинданске дане, Светог Петра Цетињског, Светог Ловћенског Тајновидца и Цетињског Пустињака Митрополита Петра II, у наручје нашег Светог Митрополита Амфилохија, погледај, окрени се на свој народ, на своју браћу свештенике, на своју Цркву и тражи да нас благослове, саберу, уједине јер само тако можемо ићи кроз овај свијет и ући кроз она врата тамо гдје је живот вјечни. Нека је благословена душа проте Марка којој је припремљено Царство покоја“, навео је свештеник Миодраг Тодоровић.
У име породице новопредстављеног слуге Божјег Марка обратио се његов син Андрија, захваливши се свима који су се окупили и учествују у њиховом болу.
„Данас одлази наш отац, свештеник, који је читав живот заједно са нашом мајком провео у Цркви, који је свој живот посветио Богу и без дилеме ишао само једним путем – божанским. После дивних ријечи које су упутили поштовани Владика и поштовани свештеник Тодоровић, тешко је рећи још нешто у јеванђелском смислу. Моји родитељи су сваког празника долазили у овај велики храм Светог Василија Острошког Чудотворца заштитника нашег града у коме смо провели читав живот. Наши су родитељи, и прота Марко увијек били поштовани од људи који су знали шта је Црква, шта је вјера. Он је живио животом човјека који је доносио само добро, на било какав покушај провокације, на било какав напад он је увијек одговарао хришћански, увијек се бранио ријечима, јер је у ријечима и разговору с људима увијек био достојанствен, частан. Они који су га познавали, који су имали привилегију да служе са њим, немам потребе да говорим какав је био мој отац. Човјек у овоземаљском животу не може доживјети веће богатство него имати такве родитеље“, казао је Андрија Ђурковић, напомињући да се за њихову породицу са одласком оца Марка свијет се мијења и да они, његово потомство никада не могу достићи висине које је он достигао.
„Имао је неки Божји дар, Божји благослов који је ширио било гдје да је отишао и било с ким да је разговарао и са људима који нијесу поштовали нашу Цркву кад је разговарао одлазили су мирни, задовољни, јер су схватили његове ријечи. Срећан сам што сам имао привилегију да долазим од малих ногу у овај најљепши храм на свијету, да ме моји родитељи науче шта је вјера, шта је Бог, шта је живот који постоји после ове наше туге, несреће. Вјерујем да постоји неко боље и љепше мјесто гдје су мој отац и моја мајка, гдје су сви часни и поштени људи који вјерују у Бога и Богу се моле. Хвала вам, још једном свима“, рекао је Андрија Ђурковић.
Фото: Јаков Нинковић
