Епископ Методије служио Литургију у храму Светог Илије у Растовцу код Никшића

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у двадесету недјељу по Духовима, на празник Светог апостола Јакова и Светог деспота Стефана Српског, 22. октобра 2023. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог пророка Илије, у Растовцу код Никшића.

Саслуживали су: протојереј-ставрофор Драган Крушић, протојереј Никола Маројевић и архиђакон Јаков (Нинковић) уз молитвено учешће вјерног народа.

Сабранима се ријечју литургијске проповједи обратио Преосвећени Епископ Методије, подсјетивши да се мјесто на којем су се сабрали зове зборна главица, како народ назва благословено узвишење, изнад овог питомог и богатог поља.

„Народ који се овдје сабирао одвајкада, посебно кад су се ослободили ови крајеви и град од Отоманске империје, па добивши војнички дио из племена Ћеклића, дошла братства и настанила се и онда на овом најљепшем узвишењу подигоше цркву свом заштитнику Светом пророку Илији Тесвићанину, који је, слично овом узвишењу на гори Хориву, молио се Богу и највећа чуда чинио, чак је и мртве оживљавао“.

„На данашњи дан чита се Јеванђеље васкршње, које исто говори о оживљавању чудесном сина јединца једне уцвијељене и несретне жене, удовице из града у близини Назарета, који се помиње једино на том мјесту у јеванђељу по Луки, по имену Наин. Када је Господ са својим ученицима и мноштвом народа ишао ка том граду, а по свом божанском предзнању, сигурно, знајући каква се несрећа десила у том мјесту. Испред капија града затекли су поворку у којој су носили сина јединца жене која више никога није имала, муж јој је умро, а сада беживотно тијело њеног сина јединца носе на одру“, рекао је Владика.

Додао је да Исуса нико није звао да нешто каже или учини, него је сам пришао несретној поворци, тужној и жалосној.

„Било их је много у тој поворци, јер су ишли иза те жене, саосјећајући њену дубоку бол и тугу. Поред тога што је све изгубила, тада у првом вијеку нове ере, жена која све изгуби допадне у такав друштвени, социјални статус да је скоро немогуће да сама зарађује за хљеб и препуштена је на милост и немилост друштва у коме се налази, и њен биолошки опстанак и егзистенција. Незамисливо је да нешто теже може човјека запасти од те троструке несреће. Господ прилази одру непозван, рекавши прво њој: Не плачи, жено, да је утјеши, а онда, додирнувши се одра, рекао је момку: Теби говорим, устани!“, бесједио је Његово Преосвештенство, наводећи да је много људи тада ишло за Исусом, а такође и много људи за том несрећном женом из града Наина, а двије ствари је учинио Господ.

„Прво, Он се онечистио додирнувши се одра покојника, јер се по обредном јеврејском закону не треба и не смије додиривати одар на коме лежи покојник. Он, Који је небројено пута до тада прекршио прописе земаљске, религијске, обредне, ритуалне да би оно што је најважније и најпотребније учинио, а то је да помогне неком човјеку, јер је увијек стављао човјека и прије суботе, у којој је исцјељивао кљасте и убоге, хроме, глуве и нијеме, затим добијао приговоре зашто то чини у суботу пошто је у суботу забрањено било шта чинити. Онда се и овдје дохваћа одра и позива покојника да устане и оживи“.

„Друго што је, при том, још учинио тим својим гестом јесте да покаже да поред божанског духа, који Он носи у себи јер је по природи Бог не само човјек, а то тада нико још није знао, нити са сигурношћу у то вјеровао. Његово тијело у које се обукао и човјечанска природа, проводили су ту божанску силу тако да је и оно постало цјелебно, као што се она жена крвоточива лијечила само додиром из прикрајка, хаљине Његове и Његовог тијела. И онда, то беживотно тијело које је чуло глас Творца свих нас, неба и земље, свега видљивог и невидљивог јер је све из те ријечи саздано, што се види и што се не види; глас Творца када је тај прах беживотни чуо оживио је тај момак и сјео на одар и почео да говори, вјероватно зато да би се народ увјерио да то није привид, ни опсјена, илузија и фатаморгана, него да је истински човјек сјео на одар и почео да говори“, казао је Епископ Методије.

По ријечима Владике Методија, ова благословена зборна главица служи не само томе да се овдје понекад саберемо и обрадујемо једни другима, него и томе да се овдје деси веће чудо него што се десило пред капијама града Наина када је Господ оживио сина јединца удовичиног.

„Да се деси веће чудо, да ми духовно оживимо, васкрснемо и обновимо својом душом која је претежнија од тијела. Тај момак кога је Он подигао из мртвих, први је од троје које је Господ оживио у свом проповједању, друга је била ћерка старјешине синагоге, а трећи Лазар Четвородневни. Он их није подигао оним васкрсењем којим је себе васкрсао трећи дан по смрти, него их је оживио и вратио у овај биолошки и психолошки начин постојања, како проживјевши мало, поново су се упокојили. То није истинско, право васкрсење којим је Христос васкрсао, то није васкрсење бесмртно, божански начин живота за Царство небеско. На то нас је призвао када Он дође, у последњи дан, и када ће сви људи из људског рода, у историји, који су се родили, живјели и умрли, зачути исти онај глас какав је зачуо и син удовичин испред наинске капије кад је устао и оживио“.

„На тај глас устаће сви који су овдје на земљи и у историји људског рода живјели и постојали, и онда ћемо васкрснути васкрсењем истинским и правим за живот вјечни, Христовим васкрсењем којим је Он васкрсао. До тада се сабирамо на овим зборним главицама да васкрснемо душом својом и живимо узвишеним хришћанским, духовним животом који ће нас приремити, бити залог за тај обећани дан, који чекамо када Христос поново дође“, поучавао је Преосвећени Епископ.

Констатовао је да је храм Светог Илије лијеп по његовој спољашњости, уређености и по унутрашњости, благољепију, прозрачности, чистоти.

„Тиме он показује и одражава вашу љубав према Христу, према Богу, према Светом Илији вашем заштитнику, према том јеванђељском путу спасења којим сви треба да идемо и љубави према својим прецима, који су у оним оскудним временима подигли овако лијеп храм на оваквом мјесту, а ви, не само што га обнављате, украшавате и уљепшавате, највише га украшавате и уљепшавате тиме што се у њему сабирате, Богу молите, праштате једни другима, волите једни друге, помажете, показујете милост сличну оној какву је показао Христос мајци уцвијељеној, која је сина јединца на одру носила, а при том била и удовица“.

„Бог вас благословио за ту вашу љубав и за све што сте учинили за овај храм, за ову заједницу и за све оно што чините и за оно што ћете убудуће чинити“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Методије.

Он је, потом, уручио архипастирску грамату Црквеном одбору при храму Светог пророка Илије у Растовцу за показану љубав и доброчинство према својој светој Цркви, а нарочито трудом, залагањем и радом на обнови ове светиње, а, понајвише, како је истакао Владика, у обнови духовног живота и међусобних односа, заједништва, праштања и љубави. Грамату је у име ЦО примио Милосав Јововић.

Освештан је и преломљен славски колач у част Светог Апостола Јакова Алфејева, а поводом небеског покровитеља архиђакона Јакова (Нинковића).