Немојмо најприје искати земаљска богаства и добра
У недјељу у цркви светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић.
Он је на почетку бесједе послије литургије подсјетио на човјека цариника из Јеванђеља, који је сагријешио али није пао у очајајање, и оног другог- фарисеја, који је себе сматрао праведником.
“И каже, мало му је било то што је био такав него се молио пред Богом говорећи ‘хвала ти, Боже, што нисам као овај цариник, дајем десетак од свега, плаћам порез, идем у храм’. За цариника се увијек сматрало да живи од туђег зноја, муке и рада, који често није узимао само оно што му припада, него је отимао и узимао више него што припада држави и оном у чије је име то радио. Посебно су били омрзнути у јеврејском народу зато што су они царину скупљали од јевреја и давали туђинцима, римљанима. А пошто су израелски народ и Јудеја били окупирани и под римском управом, то је био додатни разлог да их још више мрзе. Међутим тај цариник, каже ‘стајаше у дну храма, и бијући се у прса, не подижући главу своју ни према олтару, него сагуте главе, горко плакаше.
При том је говорио само неколико ријечи ‘Боже, милостив буди мени грешном’, Када се покајемо за своје гријехе, има још један начин да их очистимо и ослободимо се гријега, а то је да искрено заплачемо над њима, што је, на жалост, све рјеђе међу људима“, бесједио је о. Дарко, подсјећајући да су чисте и искрене сузе покајања као крштење и да се смиримо, када се покајемо и исповиједимо.
Постоји, навео је о. Дарко, још једно оружје које нам је дато од Господа, а то је милостиња.
“ Да будемо милостиви према људима око нас, да не будемо груби, осиони, дрски, безобразни. Није милостиња само кад некоме дамо евро, људи кукају кажу ‘па немам, ја бих дао, али немам’. А имамо ли лијепу ријеч, а имамо ли сузу да подијелимо бол са оним који плаче, имамо ли утјеху и загрљај братски и сестрински једни за друге. Има начина ко хоће и ко тражи начин. И стално заборављамо пред ким стојимо, и срљамо из гријеха у гријех, олако се препуштајући гријеху. Ајде што паднемо у гријех, него се препуштамо гријеху да нас носи и да нама овлада безакоње. А онај гријех који начинимо, који не исповиједимо и не покајемо се, са собом носи још који гријех, јер гријех се шири и размножава као бактерија, као што је добро тражи још добра и неће да стане, тако се и гријех умножава. Kако кажу чистоме је све чисто, чист и у разбојнику види чисто срце, јер се враћа у дјетињство и сјећа се њега као дјетета, невиног и родитеља који су се радовали рођењу његовом. А онај ко је нечист, онај и у Свецу тражи гријех и каже ма ко зна, и он је човјек ко зна шта је уради“, бесједио је о. Дарко, подсјећајући вјернике на причу старца Пајсија о мувама и пчелама.
Једно од данашња два јеванђеља нас, напоменуо је он, опомиње и подсјећа на причу у којој Христос васрксава младића.
Носили су каже у град младића који је умро. Остала само мајка, сирота, удовица, без игђе икога. И каже туга и жалост је била велика, и велико мноштво народа иђаше за њом да је утјеше, да јој олакшају патњу. И оно што је дужност свих нас, јесте да се нађемо једни за друге. Kаже 'Христос се сажали'. Не пише да је неко то тражио од Њега, ни од људи ни од Апостола, него Га је једноставно ганула патња. У нареди да се зауставе носила, приђе и дохвати се за младића, и устаде младић, и разговараше, и предаде га мајци његовој. Ми пред таквим Богом стојимо, пред таквим Богом живимо и радимо и јесмо. И због тога пазимо на оно што радимо. Људи смо, тачно је да гријешимо, али немојмо себе и своје окружење претварати у блато, него устанимо, стресимо га као што физички кад паднемо стресемо прашину и нечистоћу са себе и оперемо се и умијемо, тако и духовно – устанимо, стресимо са себе гријех, јер Бог хоће да нам опрости. То је Бог љубави, Бог који нас воли, који је себе дао у откуп за нас.
Себе је жртвовао и принио на крст, и крв своју пролио да би ми се ми поново могли звати ђецом Божјом.
Чувајмо тај дар од Бога нам дат, преносимо га својој дјеци. Живимо у вријеме у које живимо, немојмо, стално кажемо криво је вријеме. Пазимо на дјецу своју, једни на друге, пазимо на свој живот и на своја дјела. Уздржавајмо се од гријеха, хитајмо и будимо брзи на добро и добро чинити, да нам се не досади. Хришћанство није не чињење зла, 'не укради, не убиј, не лажи'. То је само почетак, хришћанин је онај који љуби Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом умом својим, и ближњега свога као самога себе. Тамо гдје се таква љубав зацари, престају и укидају се закони. Јер љубав поништава закон, који је, у ствари, недостатак љубави. Погледајте, данас сваки дан доносе стотине закона, је ли икада било већег безакоња. Закон није гаранција да ће човјек бити добар, љубав јесте. Волимо Бога, волимо једни друге па ће онда и Бог на ту љубав узвратити, стоструко, онако како само Господ зна и умије, и немојмо никад да очајавамо, драга браћо и сестре. Имајмо слободу од Бога да затражимо, али такође пазимо шта тражимо, немојмо најприје искати земаљска богаства и добра. Иштимо најприје царства небеског и правде Његове, све остало ће се додати, најприје треба да научимо да положимо наду на Бога и да кажемо 'Боже помози'.
