Месопусна недјеља у Бијелом Пољу

У недјељу Месопусну, у цркви светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију је служио протојереј Дарко Пејић.

Он се у проповиједи осврнуо на прочитамо зачало Светог Јеванђеља и причу о Страшно суду, истичући да од првог човјека, прародитеља Адама и Еве, нико никада на земљи није могао да нам каже двије ствари: када ће бити крај времена и када ће и какав бити наш крај.

„Једини који је то могао и смио рећи је онај који је створио вријеме, земљу и човјека, који је учинио да све оживи и заживи, да живи и траје. Који ће на крају „доћи да суди живима и мртвима и његовом царству неће бити краја“. Али тај Други долазак неће бити као онај Први, у простоти, сиромашту и биједи, него у слави и Јеванђеље нам свједочи, са свим Анђелима својим. То је први пут икада да Господ говори да ће доћи са свим Анђелима. Дешавало се кроз историју рода људског да се анђели јављају људима; јавио се Анхађел Гаврило Пресветој Богородици, Захаарију, Арханђел Михаило који је је постављен на врата раја да се прародитељи наши не могу вратити у рај док не исправе живот и не окају живот свој. И свако од нас има свог Анђела чувара или хранитеља, ослонац онога који над нама трепти и бдије. Међутим, овдје се каже да ће доћи Господ са свим Анђелима у свој слави. Никада такве славе прије нико видио није, „биће таква свјетлост Божанска од самог Господа“ а не ова земаљска од сунце, и каже сјешће на престо славе и разлучиће добре од лоших као што пастир одваја овце од јаради. И рећи ће овима једнима- дођите благословени Оца мојега: гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, у тамници бијах и обиђосте ме , у болници бејах и посјетисте ме. Они кажу и питају га - Господе, како то када ме ми први пут сада видимо. Међутим, Господ наставља и одговара - када учинисте једном од ових најмањих мени учинисте. Браћо и сестре, први дио и прво тумачење ових ријечи је онако како и разумијемо - сваки пут када гладном дамо да једе, жедном да пије, када онога у болници и тамници обиђемо, када нам на врата дође и примимо у кућу невољника, то су видљиви физички начини да се сваки пут прими Господ.

Не треба Господу Богу који је дао живот храна, вода, али Он хоће да ми своје отврдло срце отопимо. Други дио бесједе односи се на покрет у нама, сваке наше мисли нашега срца, да срце наше гори љубављу сваки пут када се искрено прекрситимо и кажемо Господе помози, ми из срца, ума и мисли својих изгонимо зло и примамо добро и Господа. И то су дарови које ће нам Господ исто примити као када смо дали нешто. Сваки пут када се помолимо за брата, за сродника свога, за пријатеља за непријатеља свога и тај трептај, искра и варнице из срца биће примљене као дар. И Господ ће нам и то урачунати у правду.

Треба да се запитамо када смо искрено дали милостињу , при томе не мислим када наиђе неко па му дамо неку пару, и рачунамо да смо испунили своје. Свако од нас зна некога ко живи тешко и коме је тешко, било да је запао у невољу или да се цијели живот мучи. Да ли смо се запитали да ли нам је стварно жао таквога човјека и да ли смо покушали да помогнемо. Често се и са нашим Ромима љутимо када су досадни и траже милостињу, и ми се изговарамо млади су, здрави и што не раде. Нису у питању ти људи, него ми. Човјек када је у доброј вољи даје без размишљања, а када је у лошој онда му све смета па и тај Ром. И треба покренути то код себе, да тада направимо покрет срца и то ће нам се урачунати, је никада када дамо није само оно што смо дали, него и срце и мисао и рука и све добро када чинимо ако не чинимо на добар начин може да се окрене на зло. Јер када чинимо добро да нас виде онда смо покварили и изгубили ону плату и неће нам Господ рећи: Добро, добри слуго. Два су пута која одавде воде, рај и пакао – човјекољубље и самољубље.

Када човјек воли себе више него друге, па му је изговор да треба њему и да је себи пречи, онда на крају и остане сам себи. Тешко је човјеку самом и најспремнији човјек може да се оклизне и падне у провалију и да дође до невоље и муке. И често се деси да онај који смо јуче одбацили, или онај на кога годинама нисмо пазили, да баш тај у том тренутку наиђе. И сада треба нам помоћ ,а како је тражити од онога од којег смо помоћ одбацили. Када се дође и стане пред Господа, више нема ни суза ни милостиње, а што се тиче времена када ће бити , то није у нашим рукама, али свако од нас треба да се понаша тако као да не зна да ли ће сјутрашњи дан дочекати. Због чега су Свети Јован, Господ, Апостоли проповиједали ријечи – покајте се, јер се приближи Царство небеско. Када дође крај живота овјде на земљи, онда више нема помоћи и поправке, а не знамо када ће то бити. Зато немојмо да смо лијени и да ту лијеност преносимо на дјецу. Стално понављам да се родитељи превише заштитнички понашају према дјеци. Не чинимо им услугу, нисмо бољи родитељи зато што их штитимо и не дамо да их ишта додакне. Па ово је земља, има страдања и муке и морају да се науче да морају да страдају, пате. Нађите ми и покажите и једног од Светих који се није мучио и страдао. Па како ми то мислимо да смо ми нешто посебно и да има неки мимо пут. Једино шта учинимо је да родитељи дођу у ситуацију да не могу да помажу, а дјеца научила да им све помажу и онда дође до омразе. Запамтимо , ако се то деси и ми смо криви. Срамота је да здрав човјек, какву год титулу носио и ко год он био, не ради, да се не бори и не ствара. Свако од нас треба да утре свој пут. Кад стане пред Господа неће бити погледа ни лијево ни десно. Немојмо да се изговарамо судбином, јер она не постоји“, бесједио је о. Дарко.