Велика субота у Бијелом Пољу
Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу на Велику суботу је служио протојереј Дарко Пејић уз саслужење јереја Николе Скопљака.
О. Дарко је у бесједи послије причешћа указао да је последњих дана у храму стално истицано како су Велики четвртак, Велики петак па и Велика субота најстрашнији дани за род људски, поготово Велики четвртак и Велики петак, јер су то дани у којима се човјек усудио и дрзнуо, узео себи за право и слободу да изда Бога и да га разапне и убије.
"А онда, када говоримо на тај начин, некада нам се учини све страшно и човјек може да очајава. Међутим, ово су дани у којима, колико год да је страшно дјело које се десило, исто тако не смије да угасне и да се прекине она крстоваскрсна нада. Она је жижак у кандилу вјере, који тихо гори али увијек гори и не даје ону блештећу свјетлост, која нам више смета него користи него ону тиху лагану свјетлост, која чини да све видимо и да препознамо. И када је најмртвија ноћ, човјек ако смогне снаге, поузда се у Господа, у милост његову, без обзира на своје гријехе, на своју грешност, на своју слабу вјеру и своју слабост душе и тијела ако подигне очи своје ка небу, ка Богу, видјеће звијезде, видјеће свјетлост. Можда далеку али сија и не престаје. Тако и ми у овим данима, као што не дај Боже родитељи у рату док не почне рат као и сви људи имају стотине жеља. Али у рату, када дођу страдања моли се само за једно, да им Бог сачува породицу."
"Али, драга браћо и сестре, Хришћанин треба да има такву молитву увијек, да се најприје моли да Господ сачува њега, његову породицу, његове ближње, али не да нам молитва буде за благостање земаљско, него да се сачувају душе и родитеља и дјеце и старих и младих. Да се, у овим данима, и поред страдања и гријеха човјечијег према страдалном Господу тиха нада и постојана вјера одржи и да траје, да нас такве Господ уведе у дан Васкрсења Његовог и да се тај тихи жижак вјере, када га додирне пламен Васкрсења Христовог распали и запали и да буде радост у свакоме срцу али и да будемо оно на шта смо позвани, свјетлост свијету, својим животом и својим дјелима. Немојмо да се гордимо и хвалимо Хришћанством и Христом. Христови смо само ако дјела Христова творимо. О томе размислимо и над тиме се замислимо. Ови дани су, браћо и сестре, и дани у којима требамо посебно да завиримо у срца своја, у свој разум. Имамо стално проблем са тиме, дођу људи на исповијест а кажу дошао да исповиједи гријехе своје и каже па „уобичајено“. Па кажу Уобичајено. Је ли то значи да је човјек уобичајио гријех, да тако треба живјети. Да је уобичајено док пролазимо поред човјека, да помислимо, гледај га какав је и да му се у себи наругамо. Често је пута јавна ријеч боља, јер она тражи храброст, ако некога увриједимо, можемо имати последице за то и страдати. Па смо постали лицемјерни, немамо храбрости да кажемо човјеку, него у себи и нико нам не ваља. Јер да ваља, не би било овакво стање у народу. Да стварно ваљамо једни другима и волимо једни друге, не би било оваквог проклетства. Можемо ми доћи и на службу и на исповијест и причати како су нам мисли чисте, како се за свакога молимо, а да је у ствари већина нас са неким завађена. Онај не прича с оним а онај љут на онога. Па чекајте, гдје је онда ту љубав? Како то? Како то да човјек који је смирен и добар воли свакога, прашта свакоме а у завади? Морамо браћо и сестре да се замислимо јер ти гријеси који стоје у нам“, бесједио је о. Дарко.
Он је подсјетио на причу једног светог оца када су дошле двије жене да исповиједе своје гријеге.
"Једна је исповиједила велики, страшан, смртни гријех, а друга је као већина нас казала, па ништа оче, то су уобичајене смртне ствари, .. не знам ни ја погледала сам, рекла сам. И он је послао те двије жене да донесу камење. Оној која је учинила велики гријех је рекао да нађе велики камен у ријеци и донесе, а оној другој која је учинила доста ситних гријехова рекао да нађе доста ситног камења и донесе. И донијеле су код њега и он им је онда рекао идите сада и вратите то гдје сте нашле. Она жена која је учинила велики гријех, лако је нашла мјесто одакле је узела камен. Тако је и са човјеком, када учини велики гријех, велика је празнина, рана на срцу и души. И та га рана жуља и опомиње и смета му и он ће је исповиједити. Али они ситни каменчићи то јест гријеси које брзо заборавимо доведу нас до тога да их заборавимо и мислимо да су опроштени. Међутим, не може тако. Када нам згријеши дијете, када направи неко зло или неки гријех негдје, у школи или било гдје, и дође код родитеља свога, зашто родитељ инсистира да му призна шта је учинило иако је родитељ већ сазнао. И тражи да му до танчина исприча, како и због чега је то учинило. Па зато да се дијете, причајући свој гријех постидјело . Зато ми браћо и сестре исповиједамо своје гријехе, да би их се постидјели. Залуд нам гордост и то што право стојимо пред људима, кад сви знамо да морамо стати пред Живога Бога. Шта ћемо њему рећи? То што комшија није видио како га псујем или мислимо да не види Господ“, бесједио је о. Дарко.
