Наше светиње су извор светости, духовности и памћења
На празник Успенија Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у 18 часова Акатист Богородици на црквишту у приградском насељу Кличево у Никшићу.
У служењу молитве Пресветој Богородици пред знамењем Часног Крста, који је постављен на темељима старотребјешког храма у Кличеву, саслуживало је свештенство архијерејског намесништва никшићког. Вјерном народу бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући Успење Пресвете Богородице, велики празник наше Свете Цркве, који је и слава овог древног храма, порушеног прије три стотине године током турске разуре Требјесе.
„Сабрали смо се, драга браћо и сестре, драга дјецо, на овај велики празник на овом знаменитом старотребјешком светилишту. Рекох старотребјешко светилиште зато што је Никшино племе Требјешани везани за ову цркву од почетка, али то не значи да ова црква не припада и свима осталима. Сваки храм Божји православни припада цијелој православној васељени и све нас призива, све нас позива својом светошћу Божанском да се вјери учимо, у вјери напредујемо, живимо, да у љубави напредујемо, да се трудимо у животу да Богу угодимо и да ширимо међусобну љубав.“
“Ова светиња пострадала је прије 300 и више година, триста година и више њеног распећа, али и њена славе. Она није заборављена, светиња се не може ни уништити, ни заборавити зато што Господ Бог мјесто које једном освети оно је свето увијек и довијека, оно је извор светиње, извор чудеса, извор Божје милости и као такво, увијек, заслужује поштовање. Има Божјег плана и Божјег промисла што баш послије 300 година овдје ниче овај Часни Крст да показује да је овдје светиња, да показује њено страдање и њену славу и да нас призива на обновљење. Дошло је вријеме, послије три стотине година и да озбиљно размислимо о обнови ове светиње, овог знаменитог мјеста, овог разрушеног светилишта које тражи од нас нашу љубав, нашу пажњу и нашу слогу, тражи од нас да се присјетимо од којих предака потичемо, да се присјетимо наше историје и наших страдања, наших мука за Крст Часни и слободу златну.“
“За овај свети храм везана је не само историја једног племена, него цијела једна епопеја народа који се борио за слободу, који је крв своју проливао, који је поднио велике жртве и никад није напустио пут слободе и, хвала Богу, ту слободу и дочекао, али треба да зна и да живи ту слободу, да ту слободу чува, да је опет не изгуби. А то ћемо најбоље учинити ако се вратимо својим светињама, оне су извор светости, духовности, памћења и свега онога што краси наш народ и нашу историју многострадалну, а нарочито историју великог Никшиног племена, које је један од најјачих коријена у цијелом српству. Кажу Васојевићи и Никшино племе да су то два најјача српска коријена и тиме се можемо поносити, о томе се књиге пишу и читају, али треба нешто и да чинимо. Ако Бог да, ево, стичу се услови, колико чујем да је Никшино племе, Требјешани посебно, као дио Никшиног племена, да су спремни да ову светињу, прије свега, открију, да позову стручне људе којима је задатак да изучавају светиње, да изучавају историју, да се овдје примијени струка и наука, да видимо прво како је изгледала светиња, гдје су њени темељи, шта крије црна земља, а понекад је земља велики савезник – прекрије, али и сачува. Надамо се да су овдје сачувани темељи али, свакако, знамо да је ово свето мјесто и шта год нађемо од остатака старог храма то ће за нас бити свето и велико и достојно сваког поштовања.“
“Помолили смо се Богу и Пресветој Богородици, то је оно прво што треба да учинимо – да се помолимо Богу да Господ излије своју милост на ово мјесто и на народ који овдје живи, па тек онда да приступимо дјелу које треба да учинимо, да се ово свето мјесто, прије свега, обиљежи, да се заштити, да се не скрнави и све, уз поштовање закона, правила и прописа, како се то обично ради приликом обнове светиња. Нећемо ни у чији инат, нити, не дао Бог, с било каквим пркосом, инатом или неслогом започињати ништа, него све у славу Божју и ради утврђивања братске слоге и љубави. Све што будемо радили тако ћемо и радити, јер ако би другачије кренули да радимо то не би ваљало. А даће Бог да се овдје, око ове светиње саберемо и сложимо и да ова светиња буде позив свима нама да ширимо међусобну љубав једни према другима и да гледамо да увијек брат брата поштује и љуби, да га не губи због ситница и малих неспоразума којих има у свакој породици, међу комшијама и међу браћом, али, гдје има људи увијек се то и превазилази.“
“Нека је срећан овај празник и ово окупљање, молитве Пресвете Богородице да буду са свима вама и Божји благослов. Амин Боже! На многаја љета!“
У име Требјешана присутнима се обратио познати народни гуслар Бошко Вујачић.
Сматра се да је црква посвећена Успењу Мајке Божје подигнута прије шест вјекова. Турци су је порушили 1711. године. На тристагодишњицу разрушења храма, 2011, потомци старих Требјешана су на овом светом мјесту поставили крсно знамење, гдје се вјерни народ сабира на дан славе некадашњег храма. Обнављање црквено-народног сабора на празник Успења Пресвете Богородице најављује и скору обнову древне старотребјешке светиње.
