Освећен храм Светих Кирила и Методија у Гранчареву код Бијелог Поља

У недјељу петнаесту по Педесетници, 3. октобра, 2021. године, у Гранчареву код Бијелог Поља служена је Света Архијерејска Литургија, којом је началствовао Епископ буеносајрески Г. Кирило, у новоосвештаном храму Светих Кирила и Методија. Уручено је више грамата и захвалница добротворима, који су дали посебан допринос изградњи нове светиње.

Освећен храм Светих Кирила и Методија у Гранчареву код Бијелог Поља

Његовом Преосвештенству Епископу буеносајреском Kирилу саслуживало је бројно свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке у чину освећења, а потом и служењу Литургије у новоосвештаном храму, посвећен равоапостолним Светитељима Кирилу и Методију.

Тумачећи јеванђељско зачало, Епископ Kирило је указао на причу о јеврејским старјешинама, који су, као много пута раније, кушали Христа,  да би га ухватили и осудили.

“Поред осталих, била су ту  питања: Да ли нам је забрањено да дајемо ћесару данак, порез или не, иако они уопште нису поштовали римску власт, него су се борили против ње. Али, они би се, изгледа, удружили са било ким, само да би осудили Христа, толико је било злобно расположење према Њему у заједници. Као што нам Јеванђеље приповиједа и као што знамо, Христос није радио ништа зло, већ насупрот, само добро. И Он их је питао: За које добро дјело бацате камење на мене?  Кад су изређали сва та питања, задње је поставио неки законик: Која је највећа заповијест у закону? Он је тада изговорио, први пут дефинисао, двије заповијести, иако су оне биле помињане у Старом завјету, али као споредне: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим“ и Ближњега свога као самога себе, дакле, то је заповијест о љубави. Заиста, велики прекор за род људски, јер изгледа баш прекорно за нас да нам мора заповиједити да Га волимо, поред свих доброчинстава које је Бог дао човјеку“.

„Поред тога што је створио овај  свијет и човјека, што нам  даје живот, дисање, породицу, ближње, рођаке, пријатеље и храну; поред свих тих доброчинстава, парадокса ли великог, морао  је Господ због велике злобе, која је била у изабраном народу, да ту заповијест о љубави, коначно формулише. Она је постојала у Старом завјету, поред  десет Мојсијевих заповијести, међутим, народ тада није био спреман за ту највећу заповијест о љубави. До љубави треба узрасти, како је говорио Преподобни старац Силуан Атонски; треба присиљавати себе на  љубав, зато што је наше срце окамењено страстима, па је изгубило својство љубави“.

„Има тих космополита који воле све људе и они о томе говоре, али му онај комшија баш смета и не може да га види, да га срете, дакле, конкретног човјека не воле, него воле неко апстрактно човјечанство. То су те фразеологије старог и новог хуманизма, који само површно додирује јеванђељску заповијест о љубави. Дакле, може се рећи да се прве четири од десет Мојсијевих заповијести односе на љубав према Богу ( да се нема други Бог, да се не прави идоли и тако даље) и шест других заповијести ( не чини прељубу, не уби, не укради… ) које се односе на љубав према ближњему. Међутим, оне су дате човјеку окамењеног срца, који, прије свега, треба да научи да је његов ближњи светиња и да не покуша на његову својину, на његов живот, па тек онда он може да се уздигне до мјере да воли ближњега као самога себе”, бесједио је Владика Kирило.

Он је истакао да у тим заповијестима “виси сав закон и Пророци”.

“Заиста, ако неко воли ближењега као самога себе и уз то још, наравно, воли Бога свом снагом, он неће ближњем учинити никакво зло, неће му украсти, јер сматра да је то његова својина, неће га убити, неће одузети жену или друго од његове својине. Неће, чак, ништа ружно мислити о свом ближњем, него ће увијек гледати да нађе његове позитивне особине. Видите колико је та заповијест тешка, узвишена. Ми често себе хватамо, ако ништа друго, бар, у тим осуђивачким помислима према свом ближњему, смета ми што пуши, што много прича, увијек нешто смета. Значи, свакодневно хватамо себе у тим малим пропустима, али од тог малог се наше срце усмјерава на другу страну. И морамо да се трудимо.  Хришћани су они који воде рат с нечастивим у помислима. Не смијемо му дозволити да нас у помислима узнемири, како је говорио Преподобни наших дана, Старац Тадеј: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Не само мисли, него и стања ума, шта ти је приоритет у животу, о чему размишљаш и то ће све опредјељивати“.

„Дакле, Господ нас у овом новом храму прозива код икона, код тако лијепе архитектуре, да се загледамо у иконе, крст, у тај онострани живот. Да, прије свега, иштемо Царство небеско, а све остало да сматрамо другостепеним. Онда ће се наш живот, заиста, промијенити, онда ће и наш ближњи бити у ријечима: Сретох ближњега, сретох Бога свог. Онда ће и ближњи бити највећа наша вриједност и у овом свијету, а и у оном који долази”, бесједио је Епископ Kирило.

Он се осврнуо на прославу Воздвижења Часног крста, чије Оданије још није било. Истакао је да нам Господ ту заповијест није рекао као неки фразеолози, него да иза сваке своје ријечи стоји Он читав, свом својом личношћу.

„Он је то највише показао управо у тој крсној жртви за сав људски род. Показао је да та Његова заповијест није фраза, него да нас воли до краја, до смрти. Када се двоје једно другом обећавају у браку, они кажу: Само ако нас смрт раздвоји, али, када смо са Христом, нас ни смрт не може да раздвоји. У томе јесте побједа Kрста, у томе јесте перспектива будућег Царства. Господ, чак, каже: Љуби непријатеља свога. Можете ли ви то? Неко вам је учинио неку неправду, не дај Боже, било је тога на овим ратиштима, неко неком убије оца, стрица, рођака, па онај зна ко га је убио. Ја сам сретао људе који до дан данас не могу да опросте не само то убиство, него некакве мале неправде које су им учињење прије 50 година. Била је велика неправда, али, не смијемо дозволити да се наше срце укоријени у освети, зависти, мржњи, него га морамо непрестано освећивати љубављу, значи опростити. А зашто каже: Љубите непријатељ”. Зар није довољна само та реченица да схватимо да то говори Бог. То говори неко ко зна је да овај свијет само привремен, да  има будући свијет гдје нема мржње, болести, умирања, него је живот бесконачни - Царство Небеско. Зато Он говори. Опростимо непријатељима, не знају што чине. Значи, имају неке своје привремене земаљске циљеве, али то ће се све завршити једног дана и ништа од тих циљева неће понијети у гроб. Александар Македонски, који је освојио пола тадашњег свијета, заповиједио је да му, када умре, изваде руку из ковчега и да га тако носе кроз град, да сви виде да ништа није понио у гроб од свег имања што је имао. Дакле, на то нас крстоваскрсла Господња жртва подсјећа, на то нас подсјећа заповијест о љубави, да волимо, да праштамо, јер нам свима треба стати на суду Христовом и сви желимо да уђемо у Царство Небеско, а тамо неће бити никога ко мрзи ближњега. То мора да нам буде јасно, мржњи нема мјеста у Царству Небеском“.

„Нема мјеста револуцији, убиству. Први револуционар је ђаво, он се побунио на небу и мислио је да може да направи неки свој  бољи свијет. Он искушава, и до краја вијека ће искушавати људски род и покушавати да нас усмјери на побуну против Бога и против ближњега; јер, ко не воли ближњега, не воли ни Бога, и обратно. Дакле, љубав према Богу нас надограђује и даје нам у срцу расположење да праштамо, јер имамо перспективу много љепшег и даровитијег свијета, него што је овај. На ту атмосферу нас подсјећа, управо, храм Божји, управо Литургија је пројављење Царства Небеског на земљи. Како стојимо ту и како једни друге поштујемо, како смо сви у истој вјери, у истој мисли ка Христу, тако ћемо бити и у Царству Небеском. Зато један од разлога зашто градимо храмове јесте да осјетимо баш у времену, овдје и сада, то Царство у које ћемо, ако Бог да ући”, бесједио је Владика Kирило.

Он је заблагодарио Владици будимљанско-никшићком Г. Методију, који га је благословио да дође, јер због пастирских дужности није могао да присутвује, шаљући архипастирски благослов  и поздраве.

Владика Kирило је заблагодарио и похвалио труд оца Александра Раковића и Црвеног одбора, од којег су неки, на жалост, преминули.
Нагласио је да није случајно што је овај храм посвећен Светима Kирилу и Методију.

“У Бијелом Пољу је написана најстарија рукописна књига, Мирослављево Јеванђеље, управо на словенском језику. У питању је једна од најбољих редакција словенског језика, који је представљен у том рукопису. Много је значајно да чувамо тај црквено-словенски језик, јер нас обједињује са огромном фамилијом словенских народа. И као што је, на примјер, латински језик коријен многих савремених језика, као што су шпански, португалски, дијелом енглески и други језици, тако је и црквено- словенски језик коријен свих савремених словенских језика, српског, руског, и ових балканских којих има десетак, чешког, пољског.. Видите по језику са колико људи смо браћа. Па, зар то не треба да чувамо, да његујемо тај језик? И не само то него ћу вам открити тајну, Свети Kирило је рекао, не да се похвали, јер је он био човјек смирен, да му је Бог директно открио та слова. Ето видите, то нас веже директно са њедрима нашег Бога, Оца, Сина и Светога Духа, којима нека је слава и хвала у вијекове вјекова”, бесједио је Владика Kирило.

Послије Литургије и причешћа уручене су граматаме бројним дародавцима, а уприличена је и трпеза љубави. Организован је и културно-умјетнички програм, у којем су учествовали: епски пјесник Славко Перошевић, етно појац Бранка Зечевић, глумац и хумориста Велизар Вејо Касалица, гуслар Максим Војводић, глумци Бјелопољског позоришта Предраг Вукојевић и Владо Томовић, етно појци сестре Јелена Раковић и Косара Ристић, пјесник Благоје Баковић. Програм су водили глумци Бјелопољског позоришта Предраг Вукојевић и Сања Ћировић.

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe