Нема љепше вјере од Хришћанске

Када говоримо о Цркви ми често потпуно погрешно подразумијевамо да је то једна људска организација или сервис који треба да задовољи одређене религиозне или духовне потребе у нашем животу. То међутим, није тако.

Нема љепше вјере од Хришћанске

Црква није никаква организација, него је она живи организам, она је Тијело и то васкрсло и обожено Тијело Господње.  Она нема само историјско-социјални карактер, јер глава и крајеугаони камен тога Тијела је  Друго Лице Свете Тројице, Син Божји, Господ наш и Спаситељ Исус Христос. Он је дошао у свијет и узео на себе људску природу потпуну и неокрњену, и једанпут за свагда нераскидиво је сјединио са божанском природом у својој личности. Својом васкрсењем из мртвих, својим вазнесењем на небеса он је избавио људски род од смрти и ђавола и ваздигао, узнио човјека на ниво божанског живота, те је тако дао могућност свакоме ономе који кроз свету тајну крштења уђе у Тијело Његово, у Цркву, да и он може учествовати у том божанском животу. Управо због тога Црква није организација него је она сама чињеница, сам факат нераскидивог општења између Бога и човјека, а самим тим и заједнице свих људи међусобно који са Богом опште. Та заједница, као прототип свога постојања, има заједницу Три Божанске Личности Свете Тројице, једнога Бога у Три Лица.

Троструким погружавањем у воду тј. Светим крштењем, ми се освећујемо и утјеловљујемо се у тијело чија је глава Христос, односно постајемо једно са Христом. Црква је према томе заједница Бога са разумним створењима, зато она и не припада само једном народу, једној раси или социјалној класи - она припада свима и свакоме. Онај који пожели, без обзира на своје биолошко-социјалне карактеристике, може да приступи тој заједници. Свети Оци члановима њеним сматрају хорове вјерних свих крајева и свих времена, јер голготска жртва Христова, његово проливање крви, принијето је ради свих и ради свега, ради оних  који су живјели прије Њега, ради оних који су живјели у Његовом времену, као и оних који су живјели и живе послије Њега. Христос је дјелао и у Старом завјету, он је дјелао и дјела у Новом завјету с тим штоје у Старом завјету дјелање Његово  било ван тијела, а у Новом завјету Он као Бог из човјекољубља свога великог силази са својих божанских  висина и улази у лавиринте, у вртлоге и врлети људске историје и беспућа човјековог, те одијева себе у одору људскога тијела и тако поставља основу нераскидиве заједнице између Бога и човјека - тако Он оснива Цркву.

Апостол Павле изједначује Цркву са Христом истичући заједничарење између Христа и хришћана.  Ако смо се Светим крштењем обукли у Христа, онда сасвим природно учествујемо у Његовом животу, зато апостол Павле кличе: ”Не живим више ја, него живи Христос у мени” (Гал 2,20). Христос није никада без Цркве, нити је Црква без Њега, нити може бити без Њега. Он обитава у хришћанима образујући благодатну заједницу између себе и човјека. У тој заједници , која се зове Црква, човјек остаје оно што јесте, он се не губи, он не нестаје, он не бива прогутан Богом  већ благодаћу Духа Светога узраста из славе у славу до пуноће, све до ”мјере раста висине Христове” (Ефес 1,13). Божански живот Христов као главе Цркве дијели се и раздаје свим члановима овога тијела и сви тако постају учесници живота Христовога.

Видљива слика мистичког заједничарења бога са човјеком кроз Христа јесте Света Литургија, те се због тога она сматра пројавом Цркве као Тијела Христовог. Ми на Светој Литургији на најприснији могући начин долазимо у заједницу са Христом, јер јер ту се причешћујемо тијелом и крвљу Његовом, а то значи да постајемо сутјелесници његови. Из овога се види да Црква није ништа друго до Христос међу нама присутан, продужен и дејствујући у вјекове.

Црква обједињује у себи небеско са земаљским, вјечно са пролазним, видљиво са невидљивим, Бога са човјеком односно Црква је јединство између Бога, човјека и свега створеног кроз Духа Светога.

(НЕМА ЉЕПШЕ ВЈЕРЕ ОД ХРИШЋАНСКЕ - Црква)

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe