Храм на Врачару јесте објава побједе Светог Саве

У Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Ђорђе“ у Никшићу, у петак 10. маја 2019, на дан Спаљивања моштију Светог Саве на Врачару, предавање на тему „Зашто није било могуће спалити мошти Светог Саве на Врачару“ одржао је Драгослав Бокан.

Уважени публициста, књижевник  и режисер Драгослав Бокан, предсједник Института за националну стратегију у Новом Саду, је у свом веома надахнутом и слојевитом предавању казао да су Турци као казну непослушним Србима, који неће да се одрекну своје свете вјере и борбе за Крст часни и слободу златну, ударили на највећу светињу ондашње Србије.

„Као казну непослушним Србима, а ми смо, увијек, по њима, непослушни, јер никако да згазимо икону, никако да одбацимо крст и да повјерујемо да постоји слобода која није крстоносна, a самим тим и само тако златна, Турци су кренули да ударају на највећи светињу тадашње Србије. Узели су из Милешеве мошти Светог Саве, донијели у Београд пред оно што ће, некад, у будућности постати Храм Светог Саве - објава побједе Светог Саве. Они су мислили да су га поразили онда када су запалили кивот са његовим моштима, a мошти не могу да горе, нити да изгоре“, рекао је Бокан.

Појаснио је да кости могу да изгоре, као и све што материјално, али благодат Божја, нестворене енергије, нагласио је он, не могу да буду спаљене никаквим и ничијим пламеном.

„Они су могли само да од једног кивота са моштима Светог Саве, гдје су људи долазили и цјеливали их, направе безброј малих кивота тако што је вјетар носио пламен са честицама моштију нашег Светитеља и односио их са врачарског поља свуда по српској отаџбини. Од тада ми, газећи по нашој земљи, онда када газимо кораком човјека који вјерује у Бога и у завјете предака, уствари, имамо додир и тијела и духа са остацима и енергијом онога који нас је црквено уобличио, заштитио и упутио ка будућности и спасењу“, рекао је Драгослав Бокан.

По његовим ријечима мошти не би биле мошти кад би могле да изгоре, као што не може да се пригуши њихов мирис, нити да се заборави да су мошти и онда када су бачене и непознате.

„Не може да се заборави да ли јесу или нијесу мошти и онда кад су бачене и непознате, када људско око и људски ум не могу да одреде коме припадају, али зато могу да осјете, јер пред моштима је све могуће. Пред моштима се враћамо у свевременост, истовременост, безвременост и надвременост вјечности, цјеливајући мошти, само зависи од наше вјере. Својом вјером градимо оно што желимо, а посебно када пожелимо најкраћом и најјачном молитвом: Нека буде воља Твоја, а не молитвом овог опаког времена када изговарамо хорски: Нека буде воља моја, нека буде мишљење моје. То: Нека буде воља моја мора поново да се преобрази у оно наше отаџбинско, 1219. године пронађено, оковима икона заштићено оно: Нека буде воља Твоја, Господе“, поручио је Бокан, констатујући да је то читава тајна важности црквености, духовности.

„То је она свевременост која чини да ми данас, кад крочимо под сводове Високих Дечана или Студенице или Жиче или Пећке патријаршије, да осјетимо да вријеме није оно из кога смо крочили неколико минута прије тога, да улазимо у неко другачије вријеме у коме се чује, бар мало, између редова, кроз одјек птица, и ангелско појање у коме осјетимо свјетлуцање кандила и моштију и схватимо да су прије нас, на истом мјесту, стајали тако слични нама наши преци и само једно траже од нас – да не издамо оно због чега се живјело и умирало“.

„То све имамо данас, то нас наоружава и чини побједницима и онда кад сви други мисле да смо поражени. И ми, заједно са Светим Савом, онда када пратимо његове кораке, и идемо за патерицом коју је он донио из Свете земље код нас, и путујемо ка спасењу заједничким кораком, не можемо да погријешимо, ни да паднемо у провалију, невјеровање и у амбис ада. Сигурни смо, братски и сестрински заједно, борећи се за Крст часни и слободу златну у јединственој мисији, која је започела прије тачно 8 вјекова, а наставља се и овим нашим сусретом“, закључио је Бокан, на крају предавања у Никшићу.

Предавање уваженог књижевника, публицисте и режисера, Драгослава Бокана, предсједника Института за националну стратегију, организовала је Српска омладина Никшића, у чије име се, уводном ријечју, обратио Марко Ковачевић.