Тајна празника Духови
У педесети дан након свог највећег Празника, Васкрсења Христовог, наша Црква слави и спомиње Догађај силаска Светог Духа на апостоле. Управо због тога што овај Празник пада у педесети дан по Васкрсу богослужење наше Цркве га именује као Педесетницу.
Међутим, назив Педесетница је значајан и због тога што повлачи паралелу са Старим Завјетом. Наиме, из Мојсијевих списа нам је познато да су стари Израиљци у педесети дан након Изласка (Песаха) примили Закон од Бога на Синају. Хришћанска Црква након Христовог изласка и преласка из смрти у живот прима од Бога Духа, који не исписује нови закон на каменим таблицама него на тјелесним таблицама срца (2Кор. 3: 3). Међутим, овај велики Празник је нашем народу више познат као Тројице или као Духови. Назив Тројице долази отуд што се приликом овог Догађаја открила улога трећег лица тројичног Бога, Светог Духа, у домостроју спасења човјека и свијета. Сматра се да је Бог овим Догађајем заокружио дјело свог самооткривања и да је тек рођену Цркву научио да вјерује у Њега као Бога који је истовремено и Један, и Света Тројица. Трећи назив овог празника, Духови, схватићемо најбоље ако се присјетимо самог Догађаја који се празнује, а којег је описао Свети апостол Лука у својим Дјелима апостолским.
Како свједочи апостол Лука, у тај педесети дан сви апостоли су били једнодушно на окупу када је настао шум са неба као хујање силнога вјетра. Након тог шума апостолима су се указали раздијељени језици као огњени, и на свакога од њих је сишао по један језик. По силаску језика апостоли су се испунили Духа Светога и прво дејство Духа је било то да су апостоли проговорили језике које дотад нису говорили (Дап. 2: 1-5). Народ у Јерусалиму који је чуо хуку окупио се око апостола, што је подстакло апостола Петра да одржи прву апостолску проповијед, након које се крстило око три хиљаде душа (Дап. 2: 6-41).
Овдје најприје морамо истаћи два момента на која се тичу Догађаја силаска Светог Духа на апостоле: да Дух дјелује на апостоле који су једнодушно сабрани и да Дух дјелује кроз апостолску проповјед на све остале људе, призивајући их у богочовјечански Организам, који се управо овим догађајем Педесетнице рађа. Како објашњава апостол Павле (види 1Кор. 12, 13, 14), Дух Свети дјелује само у односу на заједницу Цркве и сусрет са божанском благодаћу Духа могућ је само у Цркви. Човјек који не препознаје себе као дио Црквеног организма не може искусити дарове Духа Светог. Штавише, дарови Духа Светог појединцу у Цркви су дати како би их искористио искључиво на корист цјелокупне Заједнице. Апостол Павле истиче да дарови Духа Светог формулишу службе у Цркви. Не може бити дара Духа који није везан за одређену службу у Цркви, као што не може бити ни безблагодатне службе у Цркви. Ово ће нам појаснити и улогу клира у Црквеној заједници. Сви заједно приликом крштења и миропомазања примамо печат дара Духа Светог, чиме постајемо народ Божији, што представља основну службу у Цркви. Свако од нас служи Богу и Његовој Цркви тако што учествује у животу те Цркве. Међутим, неке од нас Бог призива на већу службу бриге о цјелокупној Цркви и предстојања Црквеним сабрањем. Стога, све степене у Цркви треба гледати превасходно као службе, као служење богочовјечанском Тијелу Христовом, по Господњој ријечи: ко хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга (Мк. 10: 44).
Све ово о чему смо говорили биће нам јасније ако се сјетимо да исти апостол Павле Цркву види као Тијело Христово. Христос четрдесет дана након свог Васкрсења пребива међу својим ученицима поучавајући их, да би се у четрдесети дан вазнио на Небо (овај Догађај празнујемо као Вазнесење Господње). Десет дана након тога, као што рекосмо, Дух који је пребивао на Христу (уп. Лк. 2: 40) и који је Христа васкрсао из мртвих (уп. поменуту Петрову бесједу) починуо је на апостолима чиме их је учинио сутјелесницима Христовим (Еф. 3: 6). Крштење и дар Духа након крштења све нас као апостоле чини да будемо Тијело Христово и удови међу собом (1Кор. 12: 27). Зато, као удови једног Тијела Христовог дужни смо да и на сопствено спасење гледамо кроз чињеницу припадности заједници Цркве. Свака самосвoјност и самодовољност у Цркви се једино могу тумачити као гријех (αμαρτια – промашај).
Простор и вријеме гдје и кад се Црква пројављује је Света Литургија. У Светој Литургији Дух Свети чини да заједница вјерних буде истинито Тијело Христово, а причешће Светим Тајнама Тијела и Крви Христове није ништа друго него потврда те истине. Хришћанин везу са Богом као и свој идентитет једино може утемељити на Светој Литургији, односно на учешћу у Њој кроз причешће Светим Тајнама Христовим. Црква је икона Царства Божијег а Литургија је као истинита пројава Цркве предокус тога Царства, зато је битно још једном напоменути да о своме спасењу не можемо размишљати ван оквира Цркве и, конкретно, Свете Литургије.
Битно је да не заборавимо још један моменат који се истиче у догађају Педесетнице. Апостол Лука свједочи да су апостоли своју испуњеност Духом Светим најприје пројавили тако што су проговорили језицима који су им дотад били непознати. Овај моменат нам бива јаснији ако чујемо шта нам кондак овог Празника говори: Када је Вишњи сишао и помео језике, раставио је народе. Када је, пак, раздао огњене језике, све људе је позвао да се уједине. Тога ради сложно славимо Свесветога Духа. Бог је сишао и помео језике када су људи показали безбожну намјеру кроз градњу вавилонске куле (уп. 1Мој. 11: 1-9). Међутим, након што је Христос васкрсао и вазнио се на Небо, чиме је завршио своје спаситељно дјело, остављен је простор да Дух Свети сиђе и све људе сабере не у било какво јединство, већ у јединство Тијела Христовог. Стога, Црква не признаје никакве разлике у језику, нацији и боји коже већ све људе без изузетка призива да буду дјеца Божија, да буду синови Божји које води Дух Божји (Рим. 8: 14).
На крају ћемо се присјетити лијепог и благочестивог обичаја који је заступљен у нашој Цркви приликом овог Празника. У наше храмове на празник Духова уносимо свјеже покошену траву и цвијеће, а на Вечерњем након Литургије клечимо и плетемо вијенце од те траве и тог цвијећа, док свештенство чита три духовске молитве. Још у Старом Завјету нам је познато да Бог како човјеку (уп. 1Мој. 2: 7), тако и цјелокупној творевини (уп. Пс. 103: 30) Духом својим пружа живот, живост. Међутим, у Новом Завјету улога Духа као животодавца се продубљује. Дух Свети хришћанима не пружа само овај привремени живот већ их уводи у вјечни живот кроз пред-искуство трпезе Царства Божијег, а то је Света Литургија. С друге стране Дух Свети је везивно ткиво који чини догађај Свете Литургије могућим. Прије сваке Литургије Епископ и свештеници призивају Духа Истине, Даваоца добара и Животодавца да сиђе на окупљену дјецу Божију, да их очисти од сваке нечистоте, како би били способни да као јединствено Тијело Христово учествују у Бескрвној жртви и најсветијој Христовој Тајни. У контексту свега што смо рекли и наше личне молитве које упућујемо Духу Светом морају почивати на томе да, као удови јединственог Тијела, желимо добро цјелокупној Заједници и сваком њеном члану понаособ а не само нама, како бисмо били способни да у и Будућем вијеку узмемо удјела у Царству Христа Бога нашег.
