У Андријевици одржана Светосавска академија: Благословеним сусретом оца и сина, Светог Симеона и Светог Саве, започињу велика и епохална дјела за српско отечество
У препуној сали Центра за културу у Андријевици, у петак 26. јануара 2024. године, одржана је традиционална Светосавска академија, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине андријевичке.
Сабрање је поздравио Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије, изразивши радост што има прилику да се обрати, са осјећањем искреног и дубоког поштовања и хришћанске љубави, а истовремено молитвено призивајући Божји благослов на све сабране у академији, која се одржава у спомен Светог Оца нашег Саве, првог српског Архиепископа.
„Светитељ Сава цијели свој живот посветио је узвратној љубави родитељки и његове, тиме као његових духовних наследника, и тјелесних, и наше духовности, Цркви Христовој. Свети Отац наш Сава је родоначелник наше духовности а духовност се не наслеђује као што се наслеђују куће и имања, брда и долови или неком везом родбинском, генетском или неким уговорима код нотара овјереним, већ се та духовност наслеђује тако што се ми јасно и недвосмислено опредјељујемо за оне духовне вриједности које нам је он оставио у аманет“.
„И не само што се свјесно и јасно за то опредјељујемо него ми трудољубиво и непрестано радимо на обдјелавању оне вјечне приматељке тих духовних вриједности, а то је наша душе. Једино и само на тај начин ћемо бити истински и прави наследници Светог Саве и оних духовних вриједности које нам је он оставио у наслеђе.
Светосавску бесједу произнио је јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман манастира Пива, наводећи да се слављење црквених и свјетовних празника разликује у радости, лакоћи, миру и блискости са људима.
„На свјетовним празницима, какви су на примјер грађанска Нова година, 1. мај, рођендани, доживљавамо празник као забаву, засићење јелима и пићима уз које су неријетки пратиоци духовна празнина и тежина на души. Хришћански празници су посебни, јер се тог дана излива посебна благодат. Због тога је у Цркви раније уведен вишедневни пост, појачана молитва и милостиња да би се наша срца очистила и постала отворена за примање те благодати. Ипак, за разлику од других, празник Светог Саве, поред вјерског, има и изразито родољубиво надахнуће. Такав је био Свети Сава, велики Светитељ и родољубац“.
„Разни историчари се споре о старини и поријеклу српског народа, али оно што је важније знати јесте да ми, тек, са Немањићима постајемо препознатљиви као народ међу осталим културним и цивилизованим народима. Тачније, препознатљиви смо по Светосављу као српском доживљавању византијске културе и духовности. У немањићком периоду настаје српска умјетност, архитектура, књижевност, поезија, писмо, стил живота“, казао је О. Јефтимије, додавши да се династија Немањића назива и светородна лоза, јер је дала, чак, седамнаест светитеља, а Свети Сава је међу њима, не само први Светитељ, него је био још много тога.
„Био је први српски Архиепископ, књижевник српски, први српски законодавац, реформатор српског писма и језика, задужбинар, ктитор, преводилац, оснивач школа и болница, дипломата и државотворац. Сва ова велика дјела могао је остварити захваљујући боравку на Светој Гори, у манастиру Ватопеду, гдје је била богата библиотека, препуна књига Светих отаца на изворном грчком језику. Тамо се упознао са врхунским дометима византијске цивилизације, њене умјетности, архитектуре, сликарства, поезије, хорске музике, дубореза, каменореза, текстила, лијепо писање, ствари од злата и други занати, чак и учење лијепог понашања“.
„Поред усрдног образовања, на његов карактер пресудно је утицао начин манастирског живота. Биографи Доментијан и Теодосије свједоче да је монах Сава, иако је био принц, био велики аскета, веома послушан и смирен човјек. Кажу да је нелико пута пропутовао Свету Гору, идући бос и живећи само на хљебу и води. У манастиру је обављао свакодневне дужности, возио чамце са стварима, ловио рибу, пекао хљеб, радио у пољу, винограду, брао маслине и смокве, сјекао дрва, путовао као писмоноша у друге манастире, читао на богослужењима, пјевао у хору. Био је увијек насмијан, није се жалио на умор. Описујући га даље, говоре да је из његових изразито плавих очију увијек сијала искреност и пријатељство“, указао је игуман Пивски Јефтимије.
Поред светости и ктиторских дјела, спомен Светог Симеона и Светог Саве и данас, по његовим ријечима, жив је на Светој Гори, чак и у усменом предању.
„Једна од прича говори о томе како је монах Симеон био на једном послушању у Хиландару иза манастирских зидина. Дошло је вријеме ручку и он је распростро веће бијело платно на ливади и на њему поставио храну. Видјевши га издалека, Свети Сава је повикао Симеону: Ово овдје није двор, него манастир и да треба да заборави угодности из свијета. На ту примједбу монах старац Симеон је замолио опроштај од свог сина, а сада духовног оца. Видећи толико смирење, Сава је прикривао сузе на свом лицу. Иначе, срели су се њих двојица послије благословених десет година растанка, кад је Симеону било 84, а Сави 27 година. Пред смрт, Симеон је положио руке на главу свог сина и рекао: О, мој благослове нека си благословен“.
„Историографија нам говори да су Симеон и Сава показали свијету највеличанственији примјер родитељске и синовске љубави, тј. да је син постао духовни отац свом земаљском оцу. Али, управо са тим благословеним сусретом оца и сина започињу велика и епохална дјела за своје српско отечество. Као прво и најважније било је зидање Хиландара. Заиста је необична идеја из угла савремене политике да бивши велики владар са својим синовима наследницима за добробит државе и народа све своје снаге усредсреде на зидање једног манастира у иностранству. Зидање Хиландара за њих је представљало зидање духовног, културног, националног, а напослетку и економског темеља своје државе. Пламена жеља, Божји благослов, издашна средства жупана Стефана из Рашке учинили су да за, нешто више, од годину дана, сазидају цркву и конаке у којима ће се сабрати српски монаси из других манастира и пустиња са Свете Горе, а ту су били, већ, замонашени племићи, послуга која је дошла заједно са Симеоном“, подсјетио је јеромонах Јефтимије.
„Повеља о самосталности манастира Хиландара и царска палица добијени су, додао је игуман Пивски, 1198. године од Алексија III Анђела, налазе се дана су Хиландару. Још нам је понос када знамо да и манастир Ватопед, Каракал, Филотеј, Ивирон убрајају Светог Симеона и Светог Саву у своје друге ктиторе. Манастир Григоријат и манастир Симонопетар основали су Срби. Морам овдје нагласити једну дјелатност Светог Саве која је за нас тренутно веома актуелна и важна. Поменули смо раније да је Свети Сава био први реформатор српског писма и језика“.
„По лингвисти Павлу Ивићу Свети Сава је био први у томе што је писао на оба, вишем црквеном и нижем народном језику и тиме се показао као утемељитељ књижевног језика. О вјерским темама, каже даље Ивић, смјело се писати само језиком достојним општења са Богом, а о прозаичној животној свакодневици само језиком којим се говорило о тој свакидашњици. Претпоставља се да је већ Стефан Немања својом политиком додатно подстакао повлачење глагољице, док је практична, једноставнија ћирилица била заступљена на правосланим просторима. Нема сумње да је у том правцу главну улогу имао Свети Сава, који је својим књижевним дјелом и правописном реформом установио образац књижевног стварања, језичког израза и писма српском народу током наредних вјекова, како каже уважени проф. Матовић“, рекао је јеромонах Јефтимије, поручивши:
„За нас је тренутно пресудно важно, не да вратимо српски језик у јавне установе и школе, него да вратимо име српског језика и ћирилицу, јер ми сви и даље говоримо српским језиком само што га званични државни органи и појединци зову друкчије, а ко то не урадимо, све што је вјековима у нашој историји писано ћирилицом биће скоро непознато млађим генерацијама и много тога се неће водити под српску културу. Опасности укидања ћириличног писма био је свјестан Митрополит карловачки Мојсије Путник, па је још давне 1784. године записао: Губитком писма и сам одржања карактера народног се обара, једноставно речено – српски језик и ћирилица чувају нашу Цркву и народ. Ипак, имамо разлога за оптимизам јер смо задњих година стекли духовну побједу, одбранисмо Цркву од које нам све зависи. Међутим, и даље су наше друштвене институције у кризи, као што је у кризи породица, недостатак радне снаге, општа малодушност и неморал, индивидуализам и отуђење, глобални проблеми који се тичу свих нас“.
Како се односити према свему томе и шта радити, запитао је отац Јефтимије.
„Свети Николај Жички имао би кључни одговор – мијењај себе. Мијењање себе у смислу борбе са нашим особинама лошим и навикама, тј. борбом са нашим старим човјеком стећи ћемо више мира у себи, одважности и крепости, бићемо отворенији за друге људе, и активнији ствараоци. Наравно, те благословене промјене нас самих могуће су само у Господу нашем Исусу Христу који нам моћ даје“, закључио је јеромонах Јефтимије.
У културно-умјетничком дијелу програма наступили су: етно група „Траг“, гуслар Синиша Петрић, рецитаторка Теодора Вукшић, дјечји црквени хор „Младенци“.
