Владика Методије служио заупокојену Литургију поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег протођакона Владимира Јарамаза

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у недјељу по Богојављењу, 22. јануара 2023. године, запокојену Архијерејску Литургију, у цркви Светих апостола Петра и Павла, у Старом градском гробљу у Никшићу, поводом смрти протођакона Владимира Јарамаза, сабрата Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, који је страдао у саобраћајној несрећи, на магистралном путу Никшић – Подгорица, у петак 20. јануара.

Владика Методије служио заупокојену Литургију

Обраћајући се словом утјехе члановима породице и родбини, свештенству, монаштву, бројним пријатељима  и кумовима оца Владимира, Преосвећени Епископ је указао на ријечи Светог апостола Павла: Неће нам бити непознато шта бива са онима који су уснули, да не будемо као они који немају наде.

„Ако вјерујемо да је Господ умро и васкрсао онда знамо да ће и оне, који сљедују за Њим, васкрснути у последњи дан. Ова заједница нас који сљедујемо за Христом богочовјеком, на земљи, не завршава се овдје, у овој долини плача и пролазној станици у животу. Наши односи и наше сабрање, које овдје има свој почетак, наставља се у вјечности. Управо то је хтио апостол Павле да каже, да не остане то непознато нама, који кроз вјекове од Христа до данас, па до краја свијета и вијека, идемо за Христом богочовјеком“, казао је Владика, додавши да је апостол Павле рекао и да свако ко хоће добровољно да иде за Њим треба да узме Крст свој на плећа своја и да иде за Њим, да се одрекне себе и да прихвати Христове ријечи, јеванђељску истину да би задобио живот вјечни.

„Тиме је рекао да сви који истински живе правим животом имаће судбину сличну Христовој, у овом животу, на неки начин. Ако нас баш и не задеси Христова судбина, онда макар да имамо толико снаге и ријешености да прихватимо све недаће које нам Бог шаље у сусрет у овом животу. Његош је рекао: Тамо гдје је зрно клицом заметнуло, ту нека и плодом почине. Овдје, под окриљем Храма Светог Василија, ту је прве кораке духовне начинио наш брат и саслужитељ Владо, друг наш. Свети Василије нас је призвао код његовог кивота и сабрао око тадашњег игумана о. Лазара и ми, као пилићи тада, који прве кораке чинимо у духовном животу, средњошколци, студенти ту смо се сабирали и учили првим тајнама Божјим. Господ је свакоме дао пут, који је, по свом превјечном плану, одредио за сваку душу, али никад се не растајући“, навео је Епископ Методије.

Нагласио је да је духовно сродство, које је настало у таквој дивној, блаженој и благословеној заједници, неупоредиво јаче од тјелесног биолошког, овоземаљског, родбинског сродства.

„То је једна од највећих тајни која се пројавила кроз ту нашу малу заједницу. Кад смо се крстили, кад смо се родили духовно, крштењем Духом Светим тада, на тајанствен начин, престаје наш земаљски родослов и формира се нови, духовни који иде у вјечност, гдје су истински везани Духом Светим, сабрани око Христа богочовјека браћа и сестре који иду у вјечност. Владо је, увијек, некако брже трчао од свих нас, као и Свети Јован Богослов, ка Христу богочовјеку. Увијек је у свему предњачио, све је љепше од нас у богослужењу радио и пјевао, бринуо се о богољепију и поретку богослужења и ријешио је да заувијек служи и ради, а то потврђује и његов ђаконски чин, и да тако као слуга Божји, одани оде, опет, прије нас код о. Лазара, код Ђеда, код Христа богочовјека“, казао је Његово Преосвештенство.

Зато је ово, нагласио је Епископ Методије, радосна туга - тужни смо због растанка на који смо у животу осуђени да трпимо и подносимо.

„Један паметни човјек је рекао: Растанак у односу на љубав чини исто оно што вјетар чини ватри. Ако је мала ватра, тај ће је вјетар угасити, ако је велика и велика љубав тај ће је вјетар још више распламсати одавде па до Царства небеског када ћемо се, ако Бог да, сви, једног дана, сабрати, срести, загрлити, ако будемо живјели правим животом овдје, каквим је живио наш брат Владимир“.

„Господ да упокоји душу брата нашег Владимира, протођакона, да Господ да утјеху породици његовој, супрузи Милици и дјеци, које је, хвала Богу, Господ сачувао, а желио је својом руком да узме Владимира, неком чудном геометријом судбине, прецизном, у исти онај дан, када је узет и чувени свештеномученик Ристо Јарамаз, на Јовањдан, страдавши, трагично завршивши свој живот 1941. године, чије мошти смо Владо и ја заједно носили, дио моштију, у Сремске Карловце гдје је Ристо учио богословске школе и оставили тамошњем народу да узима благослов од Светитеља Божјег и мученика. Велика је тајна овог живота за нас овдје, у овом простору и времену, недокучива, јер све гледамо као у огледалу, а у онај дан ћемо ако Бог да, гледати лицем у лице Христа Бога и све које данас с тугом одавде испраћамо“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки Методије, поручивши на крају свог архипастирског слова:

„Бог да упокоји нашег дивног служитеља Божјег и брата, ђакона Владимира, а нас све да спаси, помилује, укријепи и оснажи“.  

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe