У оквиру Петровданских дана, које је поводом празника Светих апостола Петра и Палва организовала Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Бијело Поље, у Центру за културу, уочи самог празника уприличена је традиционална Петровданска академија.

Бесједа о. Слободана Јокића, архијереског намјесника никшићког на Видовдан 2026. године у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу

„И реци ријеч, Господе, и оздравиће слуга мој. Само реци једну ријеч и све ће бити у реду.“

Ово каже један капетан, молећи Господа да му исцијели слугу. И кад га је срео, само је рекао: „Господе, нисам достојан да уђеш под кров мој, али знам и вјерујем да само Твоја једна ријеч све може да промијени, да само Твоја једна ријеч може да уздрма моје биће и да све може бити другачије.“

Толика је била вјера тог капетана да Јеванђеље каже да се и Христос задивио. Задивио се вјери човјека. Како може бити вјера једноставна и дубока, како вјера може бити спасоносна и тренутна, и само један трен те вјере може да промијени наш живот. Једна ријеч, али ријеч Господња.

Пазите сад, капетан моли за слугу свога, моли за онога ко је испод њега, који ради за дневницу, али то не значи да тај капетан не треба да воли онога ко је испод њега, него, пазите, иде да нађе Христа јер је чуо за Њега и за Његову ријеч. И иде да моли да му исцијели слугу.

Кад ставимо то у свој садашњи живот, питамо ли себе кога ми волимо осим оних својих најближих? Да ли идемо негдје да се потрудимо за некога ближњега свога или за даљњега свога, који нам није по крви? Шта и који напор учинимо? Да ли се Богу помолимо за ближњега свога или се молимо само за себе?

А Христос се задивио над овом љубављу и над овом вјером овога капетана. И зато Бога називамо и Ријечју. У почетку бјеше Ријеч. Та Ријеч је наше спасење, та Ријеч је наше избављење. На тој Ријечи градимо све и сва. Ако не градимо на тој Ријечи, онда све пропада, и наша вјера, и живот, и посао. Све нам буде као ништа ако нема Ријечи, која је Христос.

И то је знао цар Лазар, браћо и сестре. Када је окупио главаре и војску и рекао Христу управо ријеч: „Кажи, Господе, ријеч којом да идемо и којом да живимо.“ Та ријеч и реченица је била: „Земаљско је за малена царство, а Небеско од сада и довијека.“ И на тој ријечи направљен је Косовски завјет, на Ријечи која је Христос. И тај завјет није мит, није лаж, није бајка, него тај завјет је наш живот и свједочанство.

На том завјету данас у Грачаници српски народ се окупља да потврди да је слуга тога завјета и да без тог завјета нема нашега живота. Као што су наши краљеви и владари градили државе на том завјету. Градили су куће своје на том завјету. Васпитавали су родитељи дјецу своју на том завјету. Мајке су дојиле своју дјецу на том завјету, јер тај завјет је био завјет Христу, а не царству земаљскоме, него Христу, који је Ријеч, у коме је спасење.

На том завјету су чувани кључеви од Призрена града. На том завјету је био и Егзарх трона Пећкога. На том завјету и о том завјету су пјевале и пјевају гусле и пјесме. И ако тога завјета нема, онда све пропада.

Зато је за нас битно Косово и Метохија, а на том завјету морам да поменем оне који су нас учили како да волимо Косово и Метохију. Учили су нас митрополит Амфилохије и владика Атанасије, који су ишли на Косово и Метохију и тамо ране видали, мртве сахрањивали, али васкрсавали вјером и ријечју овом коју смо чули, а изговорио је капетан за слугу свога.

Не смијемо, браћо и сестре, то да заборавимо, јер ако заборавимо Косово и Метохију, заборавили смо себе. То су ријечи митрополита Амфилохија, онога који нас је учио, који нас је дојио Ријечју Христовом, који нас је дојио тим завјетом. И зато је све оно што је радио благословено и велико и сви смо свједоци тога. Зато је његов гроб данас опет мјесто завјета, на које се окупљају и долазе многи и многи сваки дан. Постало је мјесто поклоњења, јер је и он, као овај капетан, рекао када је дошао и вратио се у Црну Гору: „Господе, само кажи ријеч и на тој ријечи све ћу градити.“

Тако, браћо и сестре, да цијели живот градимо на овој Ријечи Господњој, јер ће нас она избавити и све нам промијенити: биће, срце, промијениће нашу мисао, очистиће нас од гријеха, учиниће нас и научити да волимо, али да волимо као овај капетан, да бисмо Господу угодили.

Јер се опет и опет, кроз вјекове, говори и каже: „Земаљско за малена царство дође и прође.“ Мислимо да је богатство у њему и слава.

То нас заведе и обмане, али није, браћо и сестре, јер Небеско је од сада, од ове службе овдје, која је темељ и из које ми црпимо, и која је слика Царства небескога, од сада па до вијека и никада неће престати.

У коме ћемо се окупити, ако Бог да, заједно са царем Лазаром, са косовским мученицима и новомученицима, са митрополитом Амфилохијем и свима онима који су дали животе своје и положили их, и овим јунацима на овим плочама чија су имена написана, јер су и они на овоме завјету ослобађали, бранили и животе своје положили.

И заједно ћемо се срести у том Царству коме нема краја, да заједно служимо Господу нашем и да пребивамо у Њему у вјекове вјекова. Амин.

Kапела или како јој још тепамо од милоште-капелица, је именица која носи у себи сву духовну трагедију и драму једног народа. Када је краљ Александар кренуо да обнавља споменик Његошу на Језерском врху, није хтио да обнови цркву, јер и он је хтио да прекине континуитет са српством и да крене од југословенства. Али југословенство не настаје на олтару, њему не треба владика и свештеник, већ жрец, и зато креће да гради маузолеј. Ипак као неко крштен у православној цркви, не остаје упоран у злу већ је попустио и допустио да се изгради прелијепа црква. Његов наследник Броз, као један од највећих масовних убица двадесетог вијека, како га је окарактерисао британски Daily Mail, остаје упоран у злу и руши олтар, који као и сви православни олтари садржи у себи честицу мученика Христових, на чијим грудима су некад у првој Цркви служили литургију. Тим чином је раскинут савез са Богом. Раскида се са српстом које и јесте наш савез са Богом, српством које настаје од олтара, од владика и свештеника и гради се маузолеј који треба да провозгласи побједу над Христом и Његошем који је повезан са Христом. Маузолеј нас подсјећа да нови човјек може бити само онај без Христа, и да на Ловћену може бити само онај Његош који је без Христа! 

Капела је била наш благослов који је произилазио из молитве Богу са врха Ловћена, и одатле, са те висине подсјећао Бога да смо његови, док је маузолеј проклество, јер са те висине, као са Вавилонске куле, ми смо ријешили да пркосимо Богу и да му као некад на Голготи пркосно говоримо, сруши овај храм и изгради нови за три дана, ако си Бог!? Али заборављамо након тога ријечи, крв његова на нас и на дјецу нашу!

Дивно је бити благословен народ, а страшно је бити под проклеством. Јер проклество се преноси на дјецу нашу, до деветог кољена. Преноси се док год смо упорни у злу и понављамо гријех наших предака. Не дозволимо да та страшна ријека се у свој својој силини сручи на девето коњено, јер деветом кољену се неће опростити. Када је седамдесетак година након Распећа Христовог Јерусалим био разорен, Јевреји си у томе видјели опомену Божију! Ми имамо још времена, иако је капела срушена, али је почела да се обнавља у срцима вјерујућих и богобојажљивих људи. Када као народ будемо обновили савез са Богом, тада ћемо обновити и Његошеву капелу на Ловћену и постати опет Богом благословен народ, и скинути проклество које нам је оставио један од највећих масовних убица - Броз! И тада са Ловћена Црногорац Свемогућем Богу неће пркосити, већ ће из капелице, заједно са Његошем му пјевати:

„О преблаги, тихи учитељу,
слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!
Од твога су св’јетлога погледа
уплашене мраке ишчезнуле,
од твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
воскресењем смрт си поразио,
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога спаситеља!

Јереј Огњен Фемић

У недјељу, 31. маја 2026. године, у духу молитвеног сабрања и свечане атмосфере, одржана је промоција пјесме и спота о Светом Стефану Пиперском и Жупском, те добротворно вече са циљем прикупљања помоћи за изградњу храма Светог Стефана Пиперског и Жупског, који се подиже на темељима његове родне куће у селу Кута, у Жупи никшићкој.