У Недјељу Самарјанке: Црква није зараза већ болница и љечилиште

У недјељу Самарјанке, 17. маја 2020. у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Дарко Пејић, архијерејски намјесник бјелопољски.

У Недјељу Самарјанке: Црква није зараза већ болница и љечилиште

Тумачећи зачало из светог Јеванђеља о. Дарко је казао да је ово једна од најљепших и најдубљих прича у Јеванђељу.

„Сви ми људи цио живот пијемо са различитих извора, међутим свако тражи извор воде живе. Шта је вода жива? То је вода која тече и која је најљепша на извору. Таква вода може бити и на бунару, али на самом мјесту гдје избија. Међутим, све  воде овдје на земљи не могу да угасе жеђ човјека, могу ону тјелесну, јер је човјек биће створено од праха земаљског и од духа Божијег. Од духа Божанског носи душу, печат вјечности у себи. Тај печат може ту жеђ угасити и то је извор који своје извориште има у вјечности“.

„Али, ми људи по слабости, пошто превише служимо  земаљском, најчешће не тражимо тај небески извор и, још чешће, одустајемо од тражења. А заправо, сви смо позвани на тај извор, јер из њега смо потекли и нема ништа својственије и природније него вратити се на тај извор“, бесједио је свештеник Пејић.

Христос говори жени Самарјанки: Дај ми  да пијем воде. Међутим, пошто је Он био Јудејац, а она Самарјанка, између, некада једног народа, је постојала мржња.

„Једни су служили Богу у јерусалимском Храму, други, Самарјани су имали свој храм на гори. Међутим, они су служили и многим другим боговима. Али, код јеврејског народа је охладњело срце, па видите у Јеванђељу како се прваци, старјешине јеврејске, као старјешине данашње, гнушају Христа, траже да Га убију. Ништа се није промијенило, само зависи са ког извора човјек пије, онда том извору служи. Kо пије са земаљских извора, брани земљу и земаљско богаство, ко пије са небеских, бори се за тај извор. А Црква је врело које тече из тог извора. Христос, пошто не може да објасни Самарјанки, каже јој: Кад би ти знала ко је онај који са тобом говори, тражила би од њега да ти да воде од које се не жедни“.

„То је, у ствари, благодат Божија, оно што човјеку даје снагу и што је Светима кроз вјекове давало снагу да истрају све да поднесу, гладни, жедни, мучени, распињани и убијани. Али је тај извор био важнији и од самог живота. Христос, да би је уразумио, да би, барем, донекле схватила са ким прича, каже: Добро, иди зови мужа па дођи са њиме. А она му одговара: Немам мужа. Христос јој каже: Добро си казала да немаш мужа, јер си пет мужева имала, и сад кога имаш није ти муж; то си право казала. Говори јој како је живјела, ванбрачно. И потресе се она, видјећи сад Пророка у њему, а не обичног Јудејца. Каже му: Знамо да ће доћи Христос, који када дође, све ће нам објаснити. Христос јој тада каже: Ја сам који говори са тобом. То је једно од ријетких мјеста гдје се Он тако открива“, казао је прота Дарко.

Жени Самарјанки је било име Фотина, што на грчком значи свјетлост. Она је послије сусрета са Христом засијала, јер се напојила са тог извора и свој живот ранији одбацила. Пострадала је за Христа и свједочила за њега. Тако је и данас, у ово туробно вријеме.

„Туробна су ово и страшна времена. Као што је рекао наш Владика: Биће ово дуга борба. Хришћане од других разликује истрајност у вјери. Ми смо народ помало плаховит, у тренутку смо спремни да учинимо велика и славна дјела. Наши властодршци су се понадали да се народ охладио. Свједоци смо неправде и онога што се чини према Цркви. Најстрожије законе су донијели према Цркви, неку вече смо чули да кажу да Црква угрожава здравље људи. Док је ова  болест трајала, ниједан човјек није оболио, а да његови најближи нису похитали Светом Василију да им помогне. За сваког обољелог се  Црква молила. Kао што се и данас моли, и као што ће се увијек молити. Црква није зараза, Црква је болница и љечилиште”, поручио је о. Дарко.

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe