ИНТЕРВЈУ: протосинђел Евстатије Драгојевић - "Раскид са агресивном одвојеношћу цркве и државе"
Српском народу и Српској православној цркви је потписивањем Темељног уговора на једвите јаде, уз пад владе, признато теоријско право на постојање, док је практична примена у давању слобода и права добрим делом онемогућена.
Подгорица – Раздобље гоњења цркве, проузроковано жељом посткомунистичког политичког естаблишмента да се кроз етноинжењеринг обогати, а које је кулминирало њиховом екскомуникацијом и величанственим литијама, сада је иза нас.
Отворених притисака и гоњења данас нема. Није искључено да их неће бити, каже протосинђел Евстатије Драгојевић из манастира Ђурђеви ступови код Берана, одговарајући на питање како оцењује тренутни статус Српске православне цркве, али и српског народа у Црној Гори.
– Потписивање Темељног уговора представља дефинитиван раскид са агресивном одвојеношћу цркве и државе која је после насилног укидања монархистичког друштвеног уређења 1945. била наметнута српском народу и српској цркви у целини. Темељни уговор поставио је темељ кооперативној одвојености цркве и државе, која је у српском народу историјски присутна како кроз идеју симфоније тако и кроз савремене цивилизацијске тековине европских држава чијем уређењу, као друштво, тежимо. Започето је враћање Црне Горе свом изворном српском православном бићу – истиче протосинђел Евстатије у разговору за „Политику”.
Он додаје: – Ипак, до задовољавајућих стандарда за улогу цркве у јавној сфери остало је још много тога да се уради. Очит пример је данашњи изглед Цетињскога манастира. Древна светиња облепљена је државним заставама Црне Горе које су поставили изгредници и једно полицијско возило је даноноћно постављено испред манастира. Да ли патролна кола чувају српски манастир од Црне Горе или Црну Гору од светосавља у манастиру остаје нејасно, али о црквеној тробојци на овој светињи нема ни говора. Оно што се дозвољава сваком риболовачком савезу, у пракси се не дозвољава Српској православној цркви. Црква је ту заузела један помирљив став да се у срединама каква је на пример Цетиње не би дизале тензије. То јесте тактички мудро, али на тај начин потискивање српства и светосавља почиње да се интернализује, па црквене тробојке које се по обичају истичу за велике црквене празнике и поводом дочека патријарха почињу изостајати и тамо где ризика од потенцијалних инцидената и нема. Тако изостају не само на Цетињу него и у Подгорици и на другим местима. Када се прихвати такво стање, онда неки важнији, цивилизацијски искораци као што је враћање девастиране Његошеве капеле на Ловћену, увођење верске наставе у јавне школе, реституција имовине и слично, нажалост, остају само пуке жеље. Српском народу и Српској православној цркви је потписивањем Темељног уговора, на једвите јаде, уз пад владе, признато теоријско право на постојање, док је практична примена у давању слобода и права добрим делом онемогућена. Још увек живимо у једном потиснутом амбијенту где представљамо трпљену страну.
Верујете ли да ће на попису становништва бити могуће „извојевати” макар језичку победу како би српски језик поново био службени језик?
На ово питање бих одговорио имајући у виду једну сасвим другу ствар. Наиме, као прво, приликом одређивања шта јесте језик могу се узимати у обзир искључиво лингвистички, евентуално и социолингвистички критеријуми. Ми у Црној Гори имамо јединствен феномен да је језик проглашен политичком вољом, без научне заснованости. У Уставу стоји име језика који никада није постојао, нема утемељења у народу... Једном речју, црногорски језик настаје политичком одлуком. Опште је позната чињеница да језик не мора бити унет у Устав, а ако се већ унесе – онда мора бити стандардизован и нормиран. Тако устројен језик добија друштвену верификацију и у знатној мери доприноси језичкој монолитности и социјалној стабилности. Видимо да је данасу Црној Гори линија „разграничења” најмаркантније изражена по питању језика и националног одређења. Једно не може без другог. Управо су из тог разлога промотори црногорског узели за императив да што дубље расцепе јединствено српско биће по питању језика и нације, док црква како-тако још увек остаје на најнижој лествици њиховог успеха.
Околности у којима се данас налазимо, након тродеценијског режима и једноумља, који је на известан начин акумулирао све поделе које су временом букнуле, иницирају да можемо са сигурношћу рећи једино да се народ почео ослобађати стега, партијских окова, политичких забрана, те да ће време које долази у сваком смислу донети дуго чекану слободу. Имајући то у виду, а такође полазећи од тога да су Срби већински народ у Црној Гори – надамо се да ће се све више људи вратити својим коренима, свом националном одређењу, свом језику, коначно вратити се сами себи. У том случају најмање је битно који је језик службени, а који је „сам” у службеној употреби. Премда морамо напоменути да је језик у службеној употреби у ствари службени језик, а исто тако да службени језик немора бити у службеној употреби. Поменути властодршци су се досетили да не могу постојати два службена језика (иако у свету, нпр. у Швајцарској, постоје четири!?, а постоји таква пракса у више држава), отишавши корак даље проглашењем црногорског језика за државни, без икаквог (макар) правног утемељења. Мислимо да то време безакоња мора да престане, а томе ће у прилог најбоље ићи резултати са пописа... Свакоме треба дати оно што му припада и никоме не одузети ништа од онога што је његово. Кад завлада правда у једном друштву, сви чланови су слободни и једнаки, а кад један оболи сви су болесни (Мт. 12, 26). То нам је водећи мотив у размишљању и једна од поенти нашег одговора.
Шта ће се дешавати уколико резултати пописа озваниче да се број Срба повећао за десетак одсто у односу на претходни попис, односно хоће ли то бити резултат слободног, а не контролисаног пописа какви су били сви претходни?
Управо ће резултати пописа показати у којој мери је Црна Гора била, бојимо се и остала, „слободно друштво”, а то ће нам најбоље рећи број припадника српског народа који ће порасти за десет и више процената.
Откуда оволика разлика?
Вероватно отуда што је претходни попис био контролисан и неслободан, наравно на штету српског народа, а верујем да и будући резултати неће у потпуности одговарати правом стању. Број Срба је засигурно већи те је потребно времена и изградње институција што ће омогућити слободно изјашњавање. Без обзира на уставну одредбу да је Црна Гора грађанска држава, пракса је показивала нешто сасвим друго – Црна Гора је била грађанска онолико и у тој мери колико је била антисрпска, а доношењем нецивилизацијског закона она је умало постала и богоборна, наравно жељом тадашњег тиранина Ђукановића који је превидео речи владике Рада да је тешко против Бога ратовати. Задатак политичких елита и институција је врло једноставан и састоји се у томе да се српском народу врате грађанска права која су и даље угрожена.
Разумем да није на Вама да саопштавате политичке ставове, али као монах, има ли црногорска политичка сцена, њени главни актери оно толико неопходно, Божје зрнце соли?
У Црној Гори има много зрневља соли, показано је ово више путе, а последњи пут 2020. године. Један од главних проблема црногорског друштва је тај да владе, па и оне експертске, у континуитету не слушају свој народ. Имамо читав низ одлука власти које немају упориште у народној вољи, поменућемо чланство у НАТО пакту, увођење санкција Русији, захладњење односа са Србијом, а посебно признање лажне државе Косово, што је трајно укаљало црногорски образ и унизило светло оружје ослободилаца Метохије из балканских ратова. Осим свега овога, сведоци смо унутрашњег распада институција судства, тужилаштва и полиције, дакле као друштво дошли смо у озбиљну кризу. При том, политичким представницима српског народа и даље није дозвољено да на основу поверења које су добили од грађана уђу у власт и самим тим преузму одговорност у решавању ове дубоке кризе. Напомињемо да се ради и политичарима који су једини имали храбрости и истрајности да се супроставе Ђукановићевом хибридном режиму, како га је нарекао амерички извјештај о стању људских права за 2019. годину. Пратећи Вашу јеванђелску аналогију о зрнцу соли, усуђујем се рећи да је српски народ и даље со овој, од Бога благословеној земљи и да захваљујући њему она опстаје на темељима свог историјског постојања до данашњих дана.
Признање за рад на очувању самосвести Срба
Ђорђе Милићевић, министар без портфеља у Влади Србије задужен за координацију односа са дијаспором, недавно Вам је у Београду уручио захвалницу за посебан допринос очувању националног идентитета Срба у Црној Гори. О каквом је признању реч?
Један од стратешких циљева Владе Србије и председника Србије Александра Вучића је очување националног идентитета нашег народа који живи ван граница Србије. Уверен сам да је дугачак списак заслужнијих од мене за било које друго признање па и за ово, али су у овом случају препознати моји лични напори да се Срби у Црној Гори сачувају и очувају свест о припадности породици великог српског народа.
Новица Ђурић
