Сахрањен професор Светозар Ћираковић: До новог сусрета у Христу Господу

На мјесном гробљу у Озринићима код Никшића, у петак 7. фебруара 2020. године сахрањен је професор Светозар Ћираковић.

Професор Светозар Ћираковић је један од 27 никшићких професора, који су се 2004. године, поводом преименовања наставног предмета Српски језик и књижевност у матерњи, успротивили брисању српског имена у Црној Гори. Како се касније испоставило то је био само почетак разапињања српског народа у Црној Гори, које је Ћираковић, заједно са својим колегама професорима, дубоко осјетио и наслутио, те су нас својим непристајањем упозорили на све оно што ће се касније дешавати, а чему смо свједоци и ових дана, у борби за очување наше свете Српске Цркве, светиња, завјештања и гробова прадједовских.

Професор Ћираковић је своју службу језику и роду наставио у Албанији 2008. гдје је, са благослословом и уз велику помоћ Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, српском језику учио Србе и Црногорце православне, мухамеданске и католичке вјере у Скадру, при Удружењу „Розафа-Морача“. Васпитавајући, више од деценије, бројне генерације српског народа у Скадру, покојни професор Светозар Ћираковић, је поред часова српског језика и књижевности, учествовао у организовању бројних прослава и културних манифестација у Скадру. Својим трудом, радом и љубављу постао је почасни грађанин међу српским народом у овом граду.

Скадарски Ћирило, како су га многи звали, као и наш Митрополит Амфилохије, по чијем благослову је почео да ради као професор најљепшег и највољенијег, српског језика, али и да просвећује наш народ у Скадру, посебно је волио Светог Саву. Од прве послијератне обновљене Светосавске академије, на Савиндан 2009. године у Скадру, Ћираковић је учествовао у организовању академија и прослава Светог Саве. Радовао се када су његови ђаци рецитовали и пјевали пјесме посвећене Светом Сави, био веома поносан на своје ученике, који су обновили језик својих предака и свој идентитет. Курс српског језика у Скадру похађало је око 800 кандидата.

На овогодишњој прослави Светог Саве у Скадру, одржаној 2. фебруара, професор Ћираковић је одликован Светосавском граматом за изузетан допринос његовању српске културе и традиције и васпитању и учењу бројних генерација српском језику у Скадру.
Вијест о добијању Грамате, два дана пред упокојење, га је веома обрадовала.  

Након опијела, које је у цркви Рођења Пресвете Богородице у Озринићима, служило више свештеника Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске, на вјечни починак уваженог никшићког и скадарског професора, испратили су чланови породице, родбина, пријатељи и бројни грађани Никшића.

Од професора Ћираковића бираним ријечима опростио се  протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки:
„Светозар Ћираковић, рећи то име, значи рећи: професор и човјек, брижни, срдачни отац  и муж, и брат, и син. Рећи то часно име исто је као рећи борац и ратник за свој народ, за своју Цркву, за своју вјеру, за свој језик. Рећи то име значи: искрени, честити, дубоки, несебични пријатељ, кум, брат. Рећи Светозар Ћираковић је исто као рећи учитељ и просветитељ, Ћирило, као онај Ћирило што је просвећивао прије десет вјекова. По њему смо га звали, од милоште, а не без разлога, зато што је отишао да просвећује наш народ у Скадру, и зато се његово име често и часно, чуло надалеко, не само у Црној Гори и региону, него шире. Пријатељ, дубина пријатељства и ширина, није умио другачије, волио и био вољен“, казао је отац Слободан, додајући:

„Једном кад смо пролазили овуда поред гробља, каже: Мој духовниче, овдје ћу ти починути ђе моји почивају. Хоће ли доћи четири свештеника? Ја кажем: Хоће, Ћирило, а ево их, мој брате,  десет и сестре монахиње. Заслужио си и Владика да ти дође, али ова смутна времена, која су те, знам, много ранила испријечила су се, али ти преносим, теби и твојој породици, молитве од Митрополита Амфилохија, кога си много волио и од Владике Јоаникија, кога си много цијенио“.

Проф. Радинко Крулановић, један од никшићких отпуштених професора-колега покојног Ћираковића, је у свом дубоко емотивном говору, казао да су побједе, које заједно војују пријатељи сусрети који се не прекидају, иако се смрт испријечила између њих.
„Нећемо стављати тачку на данашњи дан, тачку ћемо ставити тек оног дана када се опет сретнемо горе негдје да беремо јаглике и љубичице и радујемо се нашим дјечјим душама. Вјечити дјечаче. Нијеси остао животу дужан, јер како онда изаћи пред Господа. Био си борац њежног срца. Знао си рећи: Боље да ме Господ пита: Зашто си то урадио, него зашто то нијеси урадио. Вјеровао да ће ти се Господ обрадовати и рећи ти: Добро дошао зор делијо, витеже српског језика, људино, величино, пријатељу људи, топлино људска“, истакао је проф. Крулановић.

У име породице, дирљивим словом, од оца се опростила ћерка Жељка, која је рекла да је живот професора Ћираковића био усправан и честит, те да је на исти начин он носио и свој крст.

„Видјела сам свијет, упознала много добрих и племенитих људи, али, си Ти, тата, био најчеститији и најаутентичнији човјек којег сам икад срела. Ничега се Ти, велики, храбри мој оче, ниси плашио, осим једног, плашио си се ропства, али не оног физичког заточеништва, већ духовних и умних ланаца и читав си живот посветио тој борби, против таквог ропства. Против тих ланаца борио се се и оне 2004. када су тебе и твојих 26 колега протјерали, јер сте одбили да трампите достојанство свог честитог позива за масну вечеру. Тада су те и за државног неријатеља прогласили. Тебе, који си волио ову земљу више него што ће икад моћи то да појме они којима је пун трбух највиши циљ, а партијска књижица највиши закон! То су исти они који су Теби, вама, твојим колагама, спочитавали да се бавите политиком, јер људи који мисле трбухом ни не познају друге идеале осим политичких“.

„Ја сам тада имала 17 година и нисам сасвим разумјела све о чему си ми тада говорио, али вјеровала сам Ти на ријеч, Тата. Касније сам имала прилику да на водећим свјетским универзитетима у Лајдену, гдје су се школовали Декарт и Спиноза, Санктпетербуршком државном Универзитету, који нам је дао Тургењева и Бродског, и највећем од свих, Харварду, упознам најбоље свјетске лингвисте и да са њима разговарам о цијепању језика у Црној Гори и твоме страдању. И сви они би ми, сви до последњег, говорили исто оно чему си ме Ти учио. И више Ти, тата, не вјерујем на ријеч да си био у праву тада, сада знам да јеси и само желим да кажем једно: нисам ја на Харвард доспјела захваљујући својим напорима, већ захваљујући знању које си ми Ти дао, тата“, казала је Жељка Ћираковић.
Нека је вјечан спомен и Царство небеско уваженом Професору и великом Човјеку, Светозару Ћираковићу.