Вајање у времену – Стваралаштво Андреја Тарковског
У оквиру програма Фил(м)ософија, који организују Друштво философа Црне Горе и Студијски програм за философију, поклоници философије и филма су у понедјељак 28. новембра били у прилици да на Филозофском факултету, чују предавања јереја Слободана Јокића и професора философије Радинка Крулановића.
Предавања су посвећена стваралаштву једног од најистакнутијих свјетских синеаста, Андреја Тарковског, умјетника који је сматрао да је филм мозаик времена, те да редитељ, монтирајући, односно вајајући вријеме – из мноштва равнодушних времена и истина назначава прави живот и праву истину. Након предавања уприличена је пројекција његовог филма “Иваново дјетињство“.
Говорећи о Тарковском, о. Слободан Јокић је истакао да су филмови овог умјетника, који је у душама гледалаца изазивао стање трепета и усхићености пред неизрецивим, препуни књижевности (Достојевски, Толстој, Пушкин, Шекспир, Тјучев, Библија), сликарства (да Винчи, Бројгел, Дирер, Ван Ајк, де ла Франческа, Рубљов) и музике (Бах, Бетовен, електронска музика), да говоре о Истоку и Западу, природи, човјеку, његовом односу према другима, свијету, трагању за истином о животу и његовом смислу, о чежњи за апсолутним, о сновима итд.
Јокић је казао да основну вриједност стваралаштва Тарковског представља покушај да не само кроз своје филмове, већ и кроз своју писану ријеч, артикулише духовни ниво човјечанства, а када о томе говоримо, онда првенствено мислимо на истински духовни живот, право и пуно живљење јединственог психофизичког људског бића и личности. Јокић је истакао три примјера трагања за духовношћу у филмовима Андреја Тарковског: први су улоге “јуродивих“ или “светих луда“ (на примјер, у филмовима Рубљов, Сталкер и Носталгија); затим жртва, која је, наравно, повезана са љубављу, вјером, надом и молитвом, а трећи примјер је Сталкер, који је Јокић оцијенио као његов најдубљи филм, подсјећајући на његову радњу, али и на ријечи Стаматиса Склириса да претпоставка (какву налазимо у Сталкеру) не би могла да буде смишљена, осим од стране носиоца оног отачког предања које види у ријечима Господњим: по вјери твојој нека ти буде, дубоку и визионарску егзистенцијалну тајну вјере.
У свом осврту на дјело Андреја Тарковског, Радинко Крулановић је казао да истинска умјетност мора бити утемељена на моралу, јер она је увијек трагање за смислом постојања, она је увијек служење: другом, узвишеном, духовном. Ту је Тарковски дубоко у оном грчком разумијевању живота и умјетности, познатог као калокагатија, гдје нешто – да би било лијепо, мора да буде и добро. Такође, Тарковски ће рећи да је умјетност религиозна због тога што је надахнута посвећеношћу вишим циљевима, а ако није таква, онда је тривијална. Крулановић је истакао да су филмови Тарковског романескни, јер његови јунаци пролазе кроз страшни пакао сумњи и искушења, а такође поетични и мемоарични. Ови јунаци желе да се врате изгубљеном рају, дјетињству, моралној невиности, неисквареној природи, породици и дому, чак и ако се испостави да је та тежња илузорна или недостижна. Зато не чуди, примјећује Крулановић, што су главни јунаци филмова Тарковског умјетници, научници, интелектуалци, јер они су склони езотеричном са једне стране, а са друге, они су моћни и дужни да изнесу проблем до препознатљивости, до огољавања, они су дужни да укажу на пут, истину и живот. У филмовима Тарковског имамо указивање да је духовна криза неопходна да се човек пробуди из летаргије, као и провлачење појма жртвовања и саможртвовања зарад нечег вишег, бољег и љепшег. Крулановић је закључио да Тарковски, усправивши се изнад модерног грађанског кукавичлука и неслободе, својим филмовима указује да су на овом свијету благословени само путеви љубави.
Након предавања и пројекције филма услиједио је разговор са публиком.
