У цркви Светих апостола Петра и Павла и Бијелом Пољу на празник Успење Пресвете Богородице Литургију је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић.
О. Дарко је у бесједи након Литургије подсјетио да данас славимо ону која измољена од Бога од престарјелих родитеља Јоакима и Ане, која је цијели свој живот посветила Богу.
„Која је дивном молитвом посвећена Богу и од рођења веома мала уведена у храм и остављена, са 14 година по том закону тадашњем јеврејском морала је да напусти храм, па је дата Јосифу да се стара и брине о њој. Тада јој се јавио благовјесник Архангел Гаврил и рекао да ће родити Богомладенца Христа - несмјестиви Бог да ће се смјестити у утробу Богоневјесте. А онда је њен живот као и сваке мајке текао уз њеног сина, пратила га је на свим Његовим путевима. И када је једном са осталим народом стигла Јерусалим, примијетила је да Га нема,мислећи да је отишао са осталом дјецом. Међутим нису га нашли и онда се вратили назад, и у Јерусалим и нашла га тада, како са 12 година сједи у храму са првосвештеницима и најученијим људима тог времена и расправља о темама Светог писма, надилазећи их све својом мудрошћу.
И изгрдише Га а Он им каже: „Зашто сте ме тражили, мени ваља бити у дому Оца мојега“. Тиме Син мајци говори о својој служби због које је рођен и због које је дошао на земљу, и на коју је позван“, казао је о. Дарко, истичући како родитељи често у доброј намјери раде нешто из својих себичних разлога, подсјећајући на изреку „ пут до пакла поплочан је добрим намјерама“.
Осврћући се на данашње Свето писмо он је казао да и оно свједочи да љепше и боље нису увијек исто, указујући на двије жене-сестре Марту и Марију.
„Дошао им Господ у дом, и Марта каже скочила и ужурбала се да спреми да Га дочека, а Марија је,од тренутка када Га је угледала сјела уз ноге Његове и слушала бесједу. Марта у једном тренутку мислећи да је боље оно што она чини, каже: „Господе, погледај моју сестру зашто јој не кажеш да ми помогне“. А Христос јој одговара: „Марта Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно“. Значи, најприје треба да чујемо ријеч Божју, да је научимо, да себе научимо да живимо по њој, а онда да послужимо и тијелу свом. Ријечи „бринеш се и узнемираваш за много“ значе много је овоземаљске бриге које нас непрестано изједају, и сви имамо нешто прече. И многи су јутрос закаснили на службу, јер су имали нешто прече. Јер, ми нећемо да кажемо да смо лијени, да нам је тешко да стојимо сат на служби, да се Богу молимо, а славимо ону од које тражимо помоћ, брзу помоћницу цијелог рода хришћанског, која је цијелог живота служила, најприје у храму а послије уз Сина свог, до Његове смрти на Крсту. Гледала га је на распетог, тешко је мајци да гледа сина како страда и када јесте посто крив, а како је тек тешко мајци гледати Сина Који нема никаквог гријеха, нити се икада ријеч преваре и лажи нађе на уснама Његовим. Ту и такву Богомајку данас славимо и данас састрадавамо са њом, али је се и радујемо јер се њен Син спушта са Крста у ад и васкрсава се на Небо, гдје ће и њу узнијети.
Јер када се Богородица упокојила десило се нешто слично, опет нам је Бог посвједочио своју љубав према Богомајци, и своју свемоћ. Када је на сахрани спуштена у гроб, апостол Тома који је закаснио, а који по промислу Божјем, није био ту ни када се Господ Васкрсли јавио апостолима, и затражио је да отворе гроб како би се поздравио са Богомајком.
„Па се послије Господ поново јавио њему и утврђује га у вјери, а у ствари, Он тиме и нама хиљаде година касније показује да је Васкрсао и тијелом, јер многи су говорили како тада тако и данас, да је то само дух и обмана. Међутим, Христос је Томи показао руке и ребра своја, и рекао: „Узми и стави прст свој у ране Моје и види, и не буди невјеран“. Томиним додиром сви смо додирнули Христа, и кроз причешће поново Га сви додирујемо, јер се Њиме причешћујемо“, бесједио је о. Дарко.
Данашњом службом, напоменуо је он, на исти начин сви додирујемо и Богомајку, јер је Тома који је стигао сјутрадан тражио да отворе гроб и да се опрости од Богородице.
Међутим, када су отворили гроб је био празан. Христос је узео Богомајку Себи, због недостојних људи. Зато што у тренутку док је ишла поворка, један јеврејин, који је можда био и првосвештеник, дохватио рукама за сандук да је оскрнави. И тада му је Анђео Господњи мачем одсјекао шаке, које су остале на сандуку. Наравно, на молитве Богомајке враћене су му шаке“, бесједио је о. Дарко, подсјећајући на спасоносну молитву коју треба често да изговарамо – Пресвета Богородице, спаси нас“.
