У Никшићу промовисана књига “Српски језик у вртлогу политике“

Књига “Српски језик у вртлогу политике“ ауторâ Милоша Ковачевића и Михаила Шћепановића представљена је у четвртак, 26. маја у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу. Промоција је одржана у организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у издању чијег Одјељења за српски језик и књижевност је ово дјело недавно изишло из штампе

Дајући уводне напомене о ауторима – проф. др Милошу Ковачевићу и доц. др Михаилу Шћепановићу, проф. др Јелица Стојановић је казала да је ријеч о двојици великих лингвиста, нарочито у области србистике, који су предавачи или су предавали на више филозофских и филолошких факултета. Основне научне преокупације др Милоша Ковачевића су синтакса, стилистика и историја српског књижевног језика, док су поља научних истраживања др Михаила Шћепановића ономастика, дијалектологија и социолингвистика. У областима својих струка објавили су изузетно велики број научних и стручних радова, као и уџбенике српског језика за основну и средњу школу, а у звању истраживача били су појединачно ангажовани на лексикографским пословима и више значајних пројеката.

У Никшићу промовисана књига “Српски језик у вртлогу политике“

Књига “Српски језик у вртлогу политике“, према мишљењу проф. др Лидије Томић, показује изузетан ниво учености и научне аналитичности о угрожености српског језика и проблемима који се намећу у ранијој и новијој историји.
“Од преименовања српског језика у српскохрватски до издвајања из њега посебних језика, аутори се баве српским језиком и српским језицима – “хрватским“, “бошњачким/босанским“ и “црногорским“, како би показали да српски језик и његове варијанте не представљају постојање посебних стандардних језика. Посебни језици су “само варијанте српског књижевног језика“. Научна аргументација угледних професора тумачи да је лингвистичка истина о српском језику недвосмислена и да је политика на просторима гдје се он говори, стварањем “посебних језика“, занемарила лингвистику“, казала је др Лидија Томић.

Објашњавајући шта се догодило с преименовањем српског језика у Србији, Хрватској, Босни и, на крају, Црној Гори, аутори описују методе и начине политике која разара научну истину.

“Милош Ковачевић и Михаило Шћепановић иронијом и сатиром, понегдје хумором и сарказмом, расвијетљавају “рад“ на формирању “посебних“ језика. Тим литерарним начином они истичу и наглашавају апсурд језичких (не)прилика, произвољност, нетачност и фалсификовање научне истине. Књига се, стога, чита и прати у односу на све интензивнији суноврат политике којом се детерминише пад научних и других критеријума у трагикомичним ситуацијама за које као да нема одбране осим постојања оваквих књига“, закључила је Томић.

Садржај књиге чини 14 чланака насталих у периоду између 2007. и 2011. године, периоду у коме су још једанпут тријумфовали ненаучни политички критеријуми над научним – лингвистичким, а резултат је био преименовање језика „на црногорски начин“, оцијенила је мр Ана Јањушевић Оливери.

У Никшићу промовисана књига “Српски језик у вртлогу политике“

“Линвистика јасно каже да се различити стандарди једног језика никако не могу сматрати језицима, али у нашој стварности десило се управо да се варијанте једног језика самопрогласе језицима. При томе је, како аутори књиге примјећују, најмање основа за ти било у Црној Гори, чији се језички стандард ни у чему не разликује од ијекавског изговора српског књижевног језика“, запазила је мр Ана Јањушевић Оливери и додала:

“Да су тзв. црногорски језик и његов правопис продукт политике а не лингвистике потврђује и прва реченица новог црногорског Правописа: “Стицање државне независности и доношење новог Устава ... условили су потребу израде новог правописа црногорског језика као обавезног на нивоу државе“. Циљ овог “правописа“ није прописивање правописних рјешења, већ управо стварање вјештачких разлика у односу на српски језик. Тако поглавље о ијекавици носи претенциозан назив “Црногорска ијекавица“, која је иста као и српска, са изузетком неких рјешења која се тичу незнатног броја лексема. Оно што црногорски нормативисти, од којих је само један црногорског поријекла, и то не лингвиста, истичу као “маркантно обиљежје црногорског језика јесте облик нијесам, док је тежња ових правописних иноватора да ијекавско јотовање скоро у цјелости уврсте у норму довела до правописне анархије, па су нормативним проглашени и облици који ни у једном црногорском говору не постоје (ћелисходно, ћелина, ћеме)“.

У промоцији је учествовао и Радинко Крулановић, један од никшићких професора који су стали у одбрану српског језика у Црној Гори, а којима је посвећено промовисано дјело. Он се запитао да ли има краја српскојезичким странпутицама, над чиме су запитани и сами аутори књиге.

“Проблем није ни у коме, до у нама самима, у нашем идеализованом југословенству и наивном братству и јединству. Хрватима смо даровали језик (флертовали са њима српскохрватски или, пак, хрватскосрпски), Бошњаци нам отели језик (а није им то једина отимачина), а Црногорци, видјевши да се коњи кују, и они дигоше ногу. Лингвистика и њени критеријуми били су дубоко у сјенци политичких критеријума, рећи ће аутори. Нажалост, како тада, тако и данас“, казао је проф. Крулановић.

Он је оцијенио да је на црногорској друштвеној сцени промјена идентитета, која се спроводи преко језика, а који се сматра најзначајнијим од свих критеријума националног идентитета:

“Све заборавити, нова је идеологија и религија којој се морате приклањати. Смишљено се руши континуитет, а вулгарно препоручује ослобађање од прошлости. Све што је било и што нас је одређивало и као народ и као личности, пожељно је довести у питање. Али, идентитета нема без прошлог, или боље рећи хајдегеровски, без билог. Билост указује на оно што је било, није нешто што је нестало, него нешто што нас је формирало онтолошки. Или, ако другачије акцентујемо, оно што је било је било, куцавица која нас чини да будемо живи, да будемо личности“.

У Никшићу промовисана књига “Српски језик у вртлогу политике“

Књига “Српски језик у вртлогу политике“ је настала као плод вишегодишњег рада уважених лингвиста и њиховог континуираног праћења великог проблема са којим се суочава српски народ, а то је отимање и преименовање српског језика, мишљења је др Будимир Алексић. “Професори Ковачевић и Шћепановић су овом књигом обрадили и дали анализу свих аспеката те проблематике, почевши од Калајеве концепције о босанском књижевном језику и како су муслимани 1992. године ту идеју искористили, те нормирали и инсталирали босански језик, као политичку и језичку чињеницу. Са идејом о стварању сопственог језика јавио се и “пројекат“ о настанку тзв. црногорског језика, коју су тих 90.-их година заговарали припадници тада маргиналне политичке странке какав је био Либерални савез. Веома озбиљна и стручна анализа граматике црногорског језика Војислава Никчевића, коју су тада објавили наши уважени професори, износећи своје стручно утемељене ставове о незнавености и неозбиљности једне такве идеје и нестручности самог аутора граматике, такође је важан прилог борби за истину о српском језику и његовом разарању и преименовању у Црној Гори“, истакао је Алексић.

Професор Веселин Матовић, такође један од никшићких професора, који је стао у одбрану преименовања српског језика у Црној Гори, је казао да би ова година могла бити година побједе имена српског језика у Црној Гори. Своју наду он је образложио сљедећим разлозима:

“Наука је казала и учинила све што је у њеној моћи да докаже да је истина на страни српског језика. Ту је све потпуно јасно, чисто и нема више полемике по том питању. Уз науку, ових дана имамо, додуше још необјављене, али се наслућују, резултате пописа становништва који, изгледа говоре да се отприлике 50% становништва Црне Горе изјаснило да говори српским језиком. Оно што је важно јесте чињеница да је међу њима велики број и оних који себе национално именују Црногорцима, и управо су они наш најјачи аргумент у борби са онима који своју теорију заснивају на причи о идентитету језика и нације, језика и државе.“

Како искористити новонасталу ситуацију и спријечити да од 1. септембра “црногорски“ као службени језик буде обавезан за све ђаке у црногорским школама, чиме ће српски, иако језик већине, бити стављен у статус језика мањине, запитао се Матовић.

“Највећа одговорност је на политичким странкама у чијим програмима је као приоритет зацртана заштита српског језика у Црној Гори. Ако те партије дозволе да настава у црногорским школама наредне школске године почне на црногорском језику онда оне више нека не излазе на изборе, јер ће против себе имати и оних 50% становника који су се изјаснили да је њихов матерњи језик српски. Мислим да се морају предузети радикалне мјере, у виду напуштања Скупштине и организовања свих законом дозвољених средстава борбе у коју морамо бити укључени сви, јер је то наша обавеза. Ми посљедњи пут, бранимо себе, своје име и своје суштинско биће“, поручио је Веселин Матовић.

Према мишљењу проф. др Милоша Ковачевића, након овог пописа ништа неће бити исто у Црној Гори, ни у изјавама министара, а ни у изјавама бившег, као ни садашњег премијера Владе Црне Горе. Наиме, Стразбуршка Повеља о европским језицима, чији је потписник и Црна Гора, обавезује је као државу да мора поштовати резултате пописа, уколико она жели да настави свој пут ка Европској Унији.

“Та повеља каже да се у једној држави службеним језиком може прогласити само језик који је језик већине. Биће велики проблем одбранити “црногорски“ језик у Црној Гори и због тога, што у истој тој Повељи у ставу 2 стоји и следеће: језици који имају мањи број говорника од језика већине сматрају се регионалним или мањинским језицима, али само у случају уколико се разликују од језика већине. Можете онда замислити у каквој ће се ситуацији наћи Влада Црне Горе кад буде морала да објасни да је српски са 51% изјашњеног становништва језик мањине, а “црногорски“, за који се изјаснило 40% становништва, а тај број је мањи, је језик већине и да је исти тај језик (мањине) различит од језика већине, у чему више неће да учествују ни они који су до јуче били заговорници “црногорског“ језика“.

“Кад тако посматрате ствари онда је јасно зашто мислим да се, ипак, много тога постигло. Али, то нисмо урадили Шћепановић и ја, већ ви. То су урадили професори којима смо посветили ову књигу. Без таквих жртава нема побједа. Зато њима још једном највећа хвала, иако ми је жао што је ова књига написана из проблема који су коштали њих, али ће ми бити драго уколико сјутра ова књига буде понос, који ће показати Европи да су се управо они изборили за истину, која није само научна, него за истину која је универзална, европска“, истакао је проф. др Милош Ковачевић.

Пред бројном публиком у Црквено-народном дому обратио се и доц. др Михаило Шћепановић, који је казао да када се опредјељивао за ову професију није ни сањао да ће он, ко је поникао из предјела Вукових предака, из старе Херцеговине, бити осуђен да баш овдје у Старој Херцеговини, одакле су Данило Вушовић, Јован Вуковић, Милија Станић, Гојко Ружичић и бројни други велики лингвисти, до Остојића млађег и старијег, да брани српски језик на сопственој колијевци.

У Никшићу промовисана књига “Српски језик у вртлогу политике“

“Данас, у времену када кокошке руше јастребове опет се враћамо историји, када неки нови Милоши дају Карађорђеву главу на трепезу новим султанима. Нама остаје једино да објема ногама чврсто станемо на земљу и наставимо управо гдје смо стали, да им не дамо ни за макац, јер ми немамо њихову силу и ми њима нећемо слати Милосрдне анђеле, али ћемо их зато гађати историјском и научном истином. Шелинг је, чини ми се, записао да је само непоштена рука способна да се маши да мијења историју. А ми смо, нарочито у последњој деценији, свједоци да свако ко мало добије власти хоће да преименује историју и одмах да је тури у свој приџепак Устава да би му некако то служило до краја. Они јадници не знају да бјелосвјетски мешетари никад нијесу дочекали крај вијека. Нашли су се или у кунети или у неким казаматима. На срамном стубу историје српског језика наћи ће се и они који су покушали да нам ишчупају језик из уста, да нас преименују и прекрсте, не знајући да свако јутро и свака роса обрише повечерњи гмаз, односно сву ону прашину коју су они са својим џиповским и џипским копитама износили испред наше сиротиње. Роса, нова киша и нови дан доносе нове наваке, а те нове наваке ће доносити и нове књиге оних људи који имају само научну истину, чист образ и бистар поглед да вам се увијек јаве и да вас поздраве“, закључио је Михаило Шћепановић.

Video kanal Eparhije  Radio Svetigora  Sveviđe

Srpska pravoslavna crkva