„Аутокефалност“ је дата непокајаним расколницима

У периоду који предстоји, у помјесној Јеладској Цркви, одржаће се Сабор Јерархије, на којем ће, између осталог, бити ријечи и о новонасталој ситуацији у Украјини. Будући да се ради о крупним канонским и црквеним преступима, Јерарси поменуте Цркве ће на овом или неком од следећих засиједања Сабора дефинисати свој однос према расколничкој заједници, или боље речено – расколничким заједницама у Украјини. Истичући важност ове одлуке по цијелу Цркву и искрено се надајући сузбијању овог озбиљног проблема, господин Димитрос Целенгидис, професор догматског богословља у пензији, упутио је писмо Сабору, али и свом свештенству и монаштву Атинске Архиепископије. У наставку објављујемо садржај поменутог писма.

„Аутокефалност“ је дата непокајаним расколницима?

Светом Сабору Грчке Цркве
Свим члановима Jерархије Грчке Цркве
ТЕМА: О институционалној легализацији  расколничке цркве у Украјини

Ваше Блаженство, Свети Предсједавајући,
Преосвештени, Свети Архијереји,

Уочи предстојећег сазивања Светог Сабора Јерархије, као најмањи члан наше помјесне Цркве, али и као професор догматског богословља Цркве, хтио бих и ја - из одговорности коју осјећам - скрушено да предложим Вашој пажњи еклисиолошко - догматске размјере, али и сотириолошке последице безусловног (без испуњавања неопходних предуслова) примања у црквено-светотајинску заједницу расколничке цркве у Украјини, у случају, свакако, Ваше могуће саборне одлуке о признавању  њене аутокефалности.

Начелни и највећи проблем у овом случају је еклисиолошки проблем, који се тиче вјеродостојности поменуте ''црквене конструкције''. Дакле, прије свега се мора испитати да ли та ''конструкција'' испуњава (пред)услове црквене заједнице. Уколико се, насупрот, призна њена аутокефалност, аутоматски се признаје и ''легитимитет'' расколничке цркве.

Као што је познато, расколничка цркви у Украјини је подвргнута свеправославној осуди уз рашчињења и одлучења. Ta осуда није опозвана. А недавно, Томосом о аутокефалији, издатим од стране Васељенске Патријаршије (11.1.2019), десило се  једно, духовног и еклисиолошког карактера, прекорачење надлежности, што само по себи ствара  питања о њеној црквеној вјеродостојности (вјеродостојности аутокефалије).Питања се јављају због тога што нису испуњени - бар колико нам је познато - основни (пред)услови наложени светим оцима и предати Духом Светим, што с правом оспорава каноничност правила-услова Патријаршијског Акта, будући да очигледно није изражено јавно кајање и одбацивање раскола.

Горе реченим не оспоравамо надлежност Васељенске Патријаршије као установе у додјели аутокефалије, уз пристанак, наравно, цијелог тијела Цркве, која се изјашњава саборно. Овдје се поставља само питање вјеродостојности предуслова за издавање поменутог Томоса.

У складу са библијским свједочанствима (Мт. 4,17; 1 Кор. 5, 1-5 и 2 Кор. 2, 6-8), али и сагласно светоотачком предању Цркве, примање или поновно прихватање у једно и нераздјељиво тијело Цркве захтијева свакако искрен израз кајања и њему својствен начин живота од стране члана или шире заједнице која се прима или враћа.

Предуслов изражавања покајања се не заобилази нити укида од стране ма којег законоправног лица или црквене установе. Не постоји ни једна икономија Цркве која може да замијени или укине покајање. Покајање, само по себи, чини основни предуслов и духовни ''кључ'' који домострој спасења чини блиским и  приступачним, али и ''кључ'' за његово (поновно) активирање, по библијском свједочењу: ''Покајте се, јер се приближило Царство Небеско'' (Мт. 4,17).

Управо на тај начин превазиђен је и Мелетијев раскол у старој Цркви, превазилажењу којег је претходио не само израз покајања, већ и анатемисање раскола од стране самих расколника. Као што карактеристично пише Свети Теодор Студит: '' Анатемишући сопствени раскол, они су, како кажу, примани у Саборну/Католичанску Цркву'' (Посланица 40, Чеду Навкратију, PG 99, 1053C). Тек тада услиједило је њихово свеправославно саборско васпостављање на  Првом васељенском сабору.

У случају расколничке цркве у Украјини, као што се да примијетити, никакво покајање није захтијевано, а није ни изражено. Овдје је, de facto, укинуто покајање, које је изричита Господња заповјест и вјековна црквена пракса. Због тога не може бити говора о црквеној икономији. У стварности, ријеч је о очигледном црквеном безакоњу, које чини немогућим не само спасење расколника већ и оних који са њима светотајински опште, обзиром да се и они изопштавају (гл. 2. Канон Антохијског помјесног сабора, потврђен од стране Васељенских сабора IV,VI и VII).

Из горе казаног јасно је да је поменуто питање по својој суштини еклисиолошко-догматско, са неизбјежним сотириолошким последицама, како је то врло правилно истакнуто већ у Посланици светогорских стараца, упућеној Свештеној Заједници Свете Горе (март 2019). Због тога је важно, прије свега, да Свети Сабор Јерархије донесе одлуку о идентитету расколничке цркве у Украјини и да захтијева примјену вјековних црквених правила за њено враћање (у крило Цркве), а то су покајање и анатемисање раскола.

Та  духовна одговорност у потпуности спада у надлежности Јерархије, уколико призна поменуту ''аутокефалност'', које има свакако и друге канонске параметре, ако не узме у обзир постојање канонске Цркве у истој земљи на челу са Митрополитом Онуфријем, од које се расколничка црква отцијепила. У овом случају, аутокефалност је дата непокајаним расколницима. И сада се тражи примјена тога, што никада раније није виђено, што је непојмљиво разуму и противно Свештеним Канонима и Духу Светом и то уз саборску сагласност наше Цркве.

Слиједећи ''логику'' издавања Томоса о ''аутокефалији'' расколничке цркве у Украјини, нама пријети опасност да у времену које је пред нама, дођемо, могуће је, до прихватања папизма и других јеретика путем светих тајни, без основних предуслова покајања и одбацивања њихових догматских заблуда, чему у наше вријеме тежи екуменизам, не само теоретски али и у пракси.

С правом се, дакле, питамо да ли су духовне институције унутар наше Цркве почеле да ''функционишу'' ван своје духовне структуре? Питамо се, да ли се у току последњих деценија уводи ''нови етос'' са скривеном тежњом да постане обичај-навика и затим Обичајно право које ће да замијени свештено-канонско предање Цркве?

Из историје нам је познато да када се један такав начин размишљања укоријенио на Западу, Западна Црква је доведена до папизма - са свим његовим догматским застрањењима - и завршивши отцепљењем од Једне и једине Цркве.

Резимирајући речено, истичемо да било која могућа одлука о ''аутокефалији'' расколничке цркве у Украјини не може бити безусловна. Зато што ће тада -индиректно али јасно- значити једну црквено незакониту, институционалну ''легализацију'' постојећег раскола, што нема свој историјски преседан у црквеном светоотачком предању. И најважније је да могуће безусловно - са духовне тачке гледишта- признавање нанесе опасан ударац јединству цијеле Цркве, од којег нема ништа драгоцјеније. Видљива је пасност стварања раскола у оквирима цијеле Цркве због Ваше могуће сагласности о признавању ''аутокефалности'' расколничке цркве у Украјини, што ја од свег срца не желим.

На крају, духовно решење постојећег еклисиолошког проблема је покајање. Оно, нажалост, тренутно недостаје.

Ипак, постоји реална нада. Сви ми који волимо у Христу Цркву, узмимо очишћујући и боготворећи лијек покајања и тада ће Христос болноме дати оздрављење, сагласно светоотачком свједочанству (гл. Свети Никола Кавасила: ''И зар је могуће  овдје не задивити се пред Божјим милосрђем, јер се нико не може ослободити болести, уколико други пије лијек; од последица, пак, гријеха ослобађа се, када други за њега пате'', О животу у Христу, Слово VII, PG 150, 700C).

Са најдубљим поштовањем,
Димитриос Целенгидис, заслужни професор Аристотеловог универзитета

Са грчког превео јеромонах Пајсије (Ђерковић)

 

 

Video kanal Eparhije  Radio Svetigora  Sveviđe

Srpska pravoslavna crkva