Недјеља у Бијелом Пољу

На празних Светих мученика Акиндина и Пигасија, у недјељу 15. новембра 2015, Свету службу Божију у храму Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, служио је протојереј Дарко Пејић.

Након Литургије, Братство православне омладине Краља Милутина прославило је своју славу резањем славског колача.

Отац Дарко се обратио вјерницима пригодном бесједом.

"Када човјек узме и неупаљену свијећу и принесе је пламену она се упали, када обичну жицу принесе до оне у којој је струја и она се наелектрише, када магнет примакнемо до неке ствари и та ствар се намагнетише. Постоји нешто што све покреће и свему даје смисао и живот, али до оваплоћења Христовог и силаска на земљу није се десило још да је неко умро и мртву твар покренуо и оживио.
Међутим, Господ свемогући Син Божји, који је ради нас и нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се и постао човјек, Он је тај стуб енергије, тај стуб пламени, тај магнет који је све оживио и покренуо поново. Имамо данашње Јеванђеље и свједоци смо два преславна и велика чуда у њему. Прво је чудо исцјељења жене која је 12 година боловала од течења крви."

"Тежак је и страшан један дан, а замислите како је тешко године провести у таквој болести. И како каже Јеванђеље све своје имање је потрошила на лијечење. И док је Христос пролазио поред ње она је помислила: -Дај само да се дотакнем хаљине Његове и оздравићу. И стварно када се то десило, браћо и сестре, осјетила је жена да је стало течење крви њезине и да је оздравила. Додирнула Извор, Свјетлост, Енергију, Живот, и то извор енергије и живота, а Христос је осјетио да је неко затражио и примио помоћ."

"И окрену се и гледаше по народу, питајући: "Коме се то дотаче?"
Зашто се жена није јавила: Па зато што је било стид од болести своје, није лако признати једноме човјеку а не цијелом народу и самоме Богу своју болест и своје гријехе, међутим пошто Христос упорно питаше, жена видјевши да се не може сакрити, паде испред ногу Његових и све му исприча… свој живот, грехове и своју болест."

"Тај страшни тренутак када се она суочила са собом, са цијелим својим бићем, са свим оним што је била кроз живот, био би страшан да није опет Христа, који исцијеливши јој тијело исцјељује јој и душу, јер јој каже: Кћери, не бој се, вјера твоја спасе те, иди с миром!"

"И док се то још дешавало дођоше Јаиарове слуге и рекоше му да је умрла кћи његова од 12 година за коју је молио учитеља, да га не мучи да долази јер је умрла. А Господ му каже: Не бој се, само вјеруј, желећи тиме да му каже: зар ниси управо сада био свједок силе и славе Божје, имај вјеру какву је имала ова жена и не бој се. И дошавши нађоше народ многи у кући и испред ње, који плакаху и ридаху, јер велика жалост и трагедија бјеше због смрти дјевојчице. И рече им Господ не плачите није умрла, него спава, а они му се подсмијеваху. Може ли се ичим боље доказати да била умрла него подсмијехом народа, који освједочи да је била мртва. И Господ уђе у дом, и уђоше родитељи од дјевојчице и уведе тројицу Апостола. Тројицу, који су били најпостојанији да би они другима пренијели. Родитеље, зато што они имају највеће право да се окористе о своје дијете па чак у смрти. Петоро њих је било, а немојмо да заборавимо да је пет чула која га овдје на земљи вуку, упропашћавају, и одвајају од Бога, од небескога, од душе и вежу за тијело и за земљу. Како Господ све савршено чини, како о свему брине и свему се стара и каже приђе дјевојчици, узе је за руку и викну: Талита куни– што значи дјевојчице, теби говорим, устани! И поврати се дух њезин и поврати је и дадоше јој да једе. Браћо и сестре, није Господ вратио само душу у дјевојчицу, него је оздравио и оживио и тијело, јер би душа у слабом тијелу опет нестала. Господ је исцијелио и тијело и душу, и то је једини пут, једина нада и нама, ако желимо да се спасемо да учинимо себе бољим људима и да учинимо ово мјесто на земљи бољим за нашу дјецу, то је да себе мијењамо, да познамо Христа и признамо као Сина Божјег. Да у њега станемо и Њему служимо“, бесједио је о. Дарко.

Он је послије резања славског колача честитао омладини славу Краља Милутина.

"Данас славимо краља Милутина, који је подигао више од 40 цркава и манастира и ко зна колико још обновио, који је поставио српском народу стубове духовности, изворе на којима треба да се напајамо Јеванђељем, црквом својом и њоме да живимо. Он је и велики ревнитељ православља. Када су византијски цареви почели преговоре са папском унијом око уједињења цркве, да се папство преда и на истоку, краљ Милутин је византијском цару написао писмо у којем каже: "Потпишеш ли унију ја ћу бити први владар који ће те напасти“.

"Иако се сматрало да је српска земља мала, али ревност њенога краља и његових поданика и вјерника Српске цркве тадашње није била мала. Спријечили су и зауставили потписивање Уније и сачували чисто православље, онакво какво је предато од апостола“, бесједио је о. Дарко. Он се захвалио предсјединику Братства омладине хаџи Драгиши Јеремићу и омладини која свих ових година помаже цркву, и позвао младе да чешће долазе у храмове.