Српске саборнице и памтише - гусле
Монографија "Српске саборнице и памтише - гусле“ Жељка Чуровића Лисанског промовисана је уочи празника Видовдана, у понедјељак 27. јуна 2016, у Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Ђорђе“ у Никшићу.
Уводну ријеч вечери, у име домаћина, дао је професор Јанко Јелић, који је казао да се ова промоција нимало случајно није десила уочи Видовдана, једног од најзначајнијих датума у историји српског народа.
"Говорити о гуслама, а не поменути Видовдан и Косово је бесмислено, јер наша историја и наш идентитет почињуи почивају, и у овом новијем облику, на Косову и са Видовданом. И наше гусле су рођене на Косову, иако су гусле постојале много прије Косова и прије него што се Срби помињу у историји, али би данас, вјероватно, стајале у неком етнолошком музеју да није било Видовдана и Косова који су родили те нове гусле. Гусле су нам пренијеле знање и наук које нас чине оваквим какви смо данас,колико се год многи данас упињали да то наслеђе забораве“, рекао је Јелић.
Професор Веселин Матовић је оцјениода су гусле данас презрене у српском народу и оптужене као једна од главних препрека на путу у Европу. За подизање овакве оптужнице против гусала постоје, сматра Матовић, три разлога: политичко-идеолошки: уз гусле одувијек пјевало у славу Бога и Светитеља, културолошки: као израз помодарства и снобизма оних "префињених“ музичких "зналаца“ које трнци подилазе на звуке нове црногорске химне и психолошки: као израз "комплекса инфериорности“ оних који осјећају да су на супротној страни од онога што гусле славе и величају.
"Гусле можда и јесу у музичком смислу неиздашан инструмент, као, уосталом, и сви народни инструменти, али заблуда је да су оне због тога нападнуте. Оне су нападнуте јер су биле и остале најпоузданији чувар духа слободе, непокорности и памћења у српском народу, тих највећих непријатеља новог робовласничког поретка који незаустављиво осваја планету. Због њих је нападнуто и име српског језика, и ћирилица, и Српска православна црква и цјелокупно српско културно духовно насљеђе“, сматра Матовић.
Према његовим ријечима епска народна поезија није забавна пјесма, није фолклор, већ је то образац, формула духа једног народа, то је културно добро од посебног значаја због чега се, у њеном стварању, не смије падати у баналност и приземност.
'Гуслање је сакрални чин. Трепетно стање код слушалаца док слушају гуслара, слично је оном на Литургији. Жртвовање с вјером у васкрсење, то је чин литургије, али зар нам о истом и гусле не говоре. Отуда, дакле, из те крсноваскрсне вјере и та њихова несаломива пркосност, зачикавање и хватање у коштац са угњетачким силама, једнако – била то Отоманска или данашња „Америчка“ царевина. Из тога су гусле и настале, у томе је и смисао њиховог постојања“, истакао је Матовић.
Аутор промовисане књиге, пјесник, новинар и гуслар Жељко Чуровић Лисански је подсјетио да су прве гусле на нашим просторима пронађене у шестом вијеку код словенских ратника у околини Ниша. Кроз шестовјековно вријеме мрака, усменим предањем, уз звуке гусала, правили смо народни еп и у њему налазили спас.
'И данас би духовни слијепци хтјели у Европу без гуслара и Гусала. Кажу им њихове физичке очи, није европски гуслати у миленијуму технике и свакојаких сокоћала која све више човјека отуђују од других људи, али и од себе самога. Гусле немају дигитална својства, не емитују радиоталасе и не зраче електромагнетним пољем."
"Но, није то кључни разлог због кога би нововјеки евроцентрици без Гусала у европске интеграције. Најопасније својство Гусала са становишта те мањине, лежи у необичној чињеници да су Гусле носилац идентитета једног народа кога треба прекостимирати и покрстити у неки од модела из резервата транзиционих сурогата. Док се Гусле чују, европска анестезија овдашњег типа не дјелује, материјал за транзитну трансформацију је свјестан ко је, шта је и одакле је – и та самоспознаја о сопственој аутентичности, историчности и култури му је блиска и неопходна као ваздух“, поручио је Чуровић.
Књига "Српске памтише и саборнице гусле“, представља зборник текстова око 150 аутора, међу којима и најзначајнијих имена наше књижевности од Патријарха Павла, Владике Николаја, Митрополита Амфилохија, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Матије Бећковића, Мира Вуксановића и других.
