У Никшићу одржана Светосавска академија
У пуној сали Никшићког позоришта, у уторак 30. јануара 2018, одржана је, у организацији Црквене општине Никшић и Голијског сабора културе, свечана Светосавска академија.
„Славимо Светитеља Саву као Христовог светитеља, као српског просветитеља и васељенског учитеља. Ове наше Светосавске свечаности су свенародне, црквене и, нарочито, нам је драго кад нам дођу мили гости из других Цркава и других народа. Даће Бог да и наше власти схвате значај ових наших свенародних свечаности, јер сматрамо да власти увијек требају да буду са својим народом“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Он је поздравио бројне грађане, свештенство и монаштво Епархије, а нарочито уважене и драге госте Светосавске свечаности: Митрополита кемеровског и прокопијевског Г. Аристарха, Архијереја Руске православне Цркве, који доноси благослов Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, потом замјеника руског амбасадора у Црној Гори г.-дина Сергеја Николајевича Бубликова, предсједника СО Будва г.-дина Ђорђија Вујовића, предсједницу Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори проф. др Јелицу Стојановић, г.-дина Радомира Вучковића, предсједника КПД „Просвјета“ из Гацка и г.-дина Слободана Бабића, предсједника Голијског сабора културе.
„Желим да подсјетим на дивну традицију града Никшића, који баштини вишедеценијске везе са Русијом. Прије свега, град Никшић је ослобођен храброшћу и јунаштвом Црногораца и Херцеговаца, али уз велику помоћ и покровитељство Русије. То не заборављамо. Ослобођеном Никшићу руски цар Александар III поклонио је Царев мост, а касније руски цар Николај II Романов Свети, чију стогодишњицу од његове мученичке смрти обиљежавамо у оквиру ове свечаности, можемо рећи, поклонио је Саборни храм у Никшићу заједно са краљем Николом“, подсјетио је Епископ.
Митрополит кемеровски и прокопијевски Г. Аристарх је пренио честитке и поздраве Патријарха московског и цијеле Русије Г. Кирила Црној Гори и Српској православној Цркви са жељом за напредак, мир, солидарност и срећу. Обраћање Митрополита Аристарха поздрављено је дугим и срдачним аплаузом.
„Са посебним задовољством, већ други пут, долазимо у ову свету земљу, Црну Гору, мјесто на којем су се подвизавали многи свеци, највећи у Српској православној Цркви: светитељ Сава Српски, Свети Василије Острошки. Ових дана смо прослављали и нашег свеца, свеца Руске православне Цркве, императора и цара, страстотерпца Николаја II и његову породицу, поводом 100 годинa од убиства царске породице.“
„Током нашег боравка овдје осјетили смо посебну радост у заједничкој молитви. Опет смо се увјерили колико је чврста вјера православног народа у Црној Гори и каква је љубав народа према својим свецима у Српској Цркви, али и према Руској православној Цркви, посебно према императору страстотерпцу Николају II“, рекао је он.
Митрополит је казао да је слављење светаца спасоносно за све хришћане, јер угледајући се на њих, духовно растемо и постајемо бољи.
„То су наша старија браћа и сестре, који су достојно прошли пут овоземаљског живота, спознали његове тешкоће и опасности, па су зато спремни да и нама помогну на нашем животном путу, да нас учвршћују у молитви, да нам помогну како бисмо достојно носили ово људско призвање, служили својој земљи и Православној Цркви“.
„Драги Владико, током нашег заједничког богослужења, опет, смо се увјерили колико је важно да чувамо уједињеност у православној вјери. Снага Српске и Руске православне Цркве је у томе да се молимо једни за друге. То не смијемо никада да заборавимо и морамо да се молимо Богу да свакоме од нас помогне да носи свој крст, да сваком православцу, у Црној Гори и Русији, помогне да учини све како би расла Црква, и руска и српска, на добро и корист народа наших земаља“, поручио је Високопреосвећени Митрополит Г. Аристарх.
Проф. др Богољуб Шијаковић је у својој Светосавској бесједи подсјетио да је прва химна, јавно пјевана у Црној Гори, била Светосавска химна. И управо из свечарског и химничког придјева светосавски настала је, по ријечима Шијаковића, именица Светосавље по узору на православље, да „сублимирино означи нашу приврженост драгоцјеном, а угроженом црквено-народном идентитету“.
„Као личност која пројављује ванвремену димензију историје Свети Сава је увијек наш савременик и то онај који нам утемељује идентитет и који траје кроз историју. У чему се састоји овај наш светосавски идентитет? Свети Сава је српском народу дао најпоузданију вриједносну оријентацију, јер је то оријентација у чијем средишту је Христова жртва“.
„Светосавље изражава хришћанску природу душе и духа српског народа, сусрет наше народне душе са Христом. Благодарећи Светом Сави православно хришћанство је постало својина и одлика читавог осветосављеног народа, преображавајућа и оплемењавајућа народна вјера. Светосавље као аутентично доживљено хришћанство српског народа, као самосвојни начин нашег охристовљења садржи идеале правде и слободе, самопожртвовања и страдања, трпељивости и праштања. Она је љубав према Богу и према човјеку без које нема љубави према човјечанству“, поручио је Шијаковић.
Он је казао да све историјске чињенице из живота Светог Саве су важне за навођење како бисмо се подсјетили да смо ми историјски народ, да не говоримо само о историји, него из историје, јер живимо историју. Упркос томе што смо бројно мали народ ми смо, истакао је он, велики по свом историјски потврђеном карактеру.
„Управо Светосавље је израз нашег националног карактера и уједно универзална вриједност наше народне хришћанске културе. То што је учинио Свети Сава, као једна од најавангарднијих личности Европе свог времена, путоказ је и за савремену Европу која може бити културно и духовно јединствена само као хришћанска Европа или ће то бити безперспективна империја европских банкара и лихвара“, оцијенио је Шијаковић.
Да су Срби историјски народ свједоче и годишњице које се сваке године, па и ове обиљежавају. У свим тим годишњицама, сматра он, присутан је, на неки начин, дух Светосавља.
„Ове године је сто година од величанственог пробоја Солунског фронта и епске српске побједе у Првом свјетском рату, чији резултат је била држава у којој су Срби били уједињени. Треба да се сјетимо српских витезова и мученика, надахнутих Светосављем, косовским завјетом и видовданском етиком. Но, тада треба да се с молитвеним пијететом сјетимо Русије и цара Николаја II Романова, кога су, прије сто година, заједно с породицом стријељали бољшевици и кога је Руска православна Црква канонизовала као мученика“, рекао је проф. др Шијаковић.
Он је напоменуо да нас за Русију везује још једна годишњица – 70 година од Информбироа 1948. који је титоистима послужио, сматра Шијаковић, да се прекину везе српског и руског народа и који је као политички терор најбруталније примјењен, управо, у Црној Гори.
Прави јубилеј којем идемо у сусрет, и биће прослављен догодине, јесте осамсто година самосталности СПЦ, коју је успоставио Свети Сава 1219. године.
„То није био само величанствен црквени, правни, административни него и државотворни подухват, а на духовном плану читавог народа тиме је одлучено о избору Царства Небеског из ког српски народ црпи снагу за свој узвишени историјски потврђени карактер“.
„Светог Саве опредјељење за Царство небеско учврстило је свештени идентитет народа. Тај идентитет потврђује и цар Лазар. Принуђен да направи избор, он се не двоуми, јер „земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијека. Избор је предодређен вјером коју су нам предодредили Свети Јован Владимир, Свети Симеон, Свети Сава, Свети цар Лазар, који завјетно каже: Не издајмо вјеру своју“.
„И данас Обилић преиспитује ко је вјера, а ко је невјера. И данас је Косово критично мјесто, што значи мјесто одлуке, процјене и пресуде. Косово је „грдно судилиште“, вели Његош, косовски завјетник и такође небожитељ“, нагласио је Шијаковић, поручујући да је неопходно да рехабилитујемо видовданску етику жртве и подвига, не само зато што је она дио идентитета српског народа, него и зато што, наводи Шијаковић, представља одважно настојање да се превазиђу неподношљива ограничења реалности.
„Видовданска етика нас и данас обавезује на храброст и одговорност историјског постојања, на аксиоматску одлуку да су Косово и Јасеновац важан и непобитан дио нашег идентитета који нам нико не може одузети, уколико му га ми не дамо. Зато је Косово питање свих нас и у Србији, и у Црној Гори и у Републици Српској. Да бисмо дали достојан одговор морамо бити јединствени и удружени. Морамо имати заједничке циљеве, јер тада наши појединачни животи добијају сврху и смисао. А кад постигнемо циљеве и испунимо сврху – нашу слободу и наше јединство, онда ћемо изгубити потребу да једни другима ишта замјерамо. Схватићемо да је најважније оно будуће, оно што може бити ако нас буде“, поручио је проф. др Богољуб Шијаковић.
У умјетничком дијелу програма наступили су: хор Светог новомученика Станка под диригентском палицом Ленке Дурутовић, хор Преподобне мати Ангелине, Архијерејски хор Кемеровске Митрополије, гуслар Бошко Вујачић, солисткиња Тијана Блечић уз пратњу професора гитаре Слободана Богдановића и клавира Гордане Милатовић. Програм су водили Жељко Вуксановић и Николина Бабовић.
